четвртак, 29. март 2012.

Ne odustaj!


Koliko puta ste odustali od nečega ili nekoga? Jednom ili bezbroj puta, odgvori su razni. Gotovo svako od nas se susreo sa tom dilemom, da li da nastavimo dalje ili da odustenemo. Retko ko je bio pošteđen izazova ove dileme. 
U najvećem broju slučajeva, odustajali smo zato što smo se upoređivali sa nekim ili nečim, bilo da je to nama poznato ili ne. Često čujem: ma odustajem, ne vredi se više boriti, ja to ne znam, ne umem, ne mogu, on/ona je bolji/la od mene itd.. Često odustajemo, predajemo se, plačemo, posustajemo, postajemo depresivni. Zašto? Samo zato što nam se u datom trenutku čini da ne postoji izlaz za našu situaciju, i da je svima oko nas idealno, a da smo samo mi u raljama života.  Mnogo puta odustajemo i pretajemo sa nečim, ali isto tako, mnogo puta se nepotrebno upoređujemo sa ostalim ljudima i njihovim životima. Bitno je da se ne upoređujemo sa drugim ljudima jer nemamo pojma kako je njima. I ono što je zapravo najbitnije, a tema je ovog teksta, to je da ne smemo i ne trebamo tako lako da odustajemo od nekih stvari i našeg životnog puta. Tu su brojni primeri koji nam mogu to pokazati. Stalno nam pričaju kako treba da učimo na svojim i tuđim greškama, ali nikada ne kažu kako treba da učimo i na tudjim i svojim uspesima. 
Zato čitajte o tuđim uspesima, i prisetite se svojih. 
Život piše priče i  zato želim da sa vama podelim podelim jednu: 

Jednoga dana sam  rešio da odustanem od svega...
Dao sam otkaz na poslu, odustao sam od veze, odustao sam od duhovnosti i društva, čak sam i planirao da odustanem od života..da podignem ruku na sebe.
Otišao sam do obližnje šume, da napravim poslednju šetnju u životu i iskoristim vreme da se obratim Bogu.
"Bože", rekao sam, "možeš li mi dati makar jedan razlog da ne odustanem od svega?"
Njegov odgovor me je izndenadio..
"Pogledaj oko sebe", rekao mi je,  " da li vidiš paprat i bambus?"
"Da", odgovorio sam..
Bog je počeo da mi odgovara: "Kada sam zasadio paprat i bambus, preuzeo sam i brigu o njima. Podario sam im svetlost i vodu, kako bi mogli da rastu. 
Paprat je brzo izrasla iz zemlje. Njeno prelepo zeleno lišće i stabla, prekrivali su čitavu površinu. Ali ništa nije niklo iz semena bambusa, njega nije bilo. Ipak, rešio sam da ne odustanem od njega.
Naredne godine, paprat je još više rasla i bilo je izobilje paprati. Od bambusa nije bilo ničega, nije nikao iz semena. Ponovo, nisam odustao od njega.
Isto tako je bilo i u trećoj i u četvrtoj godini. Paprati je bilo svuda, a bambusa nigde. Ali i dalje nisam odustajao od njega.
Onda  u petoj godini, malo stablo je izniklo iz zemlje, i u odnosu na paprat izgledalo je malo i beznačajno. Ali, posle samo 6 meseci, bambus je porastao do 15 m visine.
On je proveo 5 godina čekajući da nikne iz semena.
Njegovi koreni sada su jaki i daju mu snage i sve ono što mu je potrebno da preživi. Ne bih dao nekoj mojoj kreaciji izazov koji ne bi mogla da podnese." Reče Bog..
Onda mi je rekao: "Da li znaš, dete moje, da je sve te godine, zapravo, bambus puštao korenje, da bi postao snažan. Zato je tek u petoj godini počeo da niče iz zemlje."
"Nisam odustao od bambusa, i isto tako neću odustati od tebe."
"Nemoj da porediš sebe sa drugima", rekao je. "Bambus je imao drugačiji put i namenu od paprati,  a ipak zajedno čine da šuma izgleda lepo."
"Tvoje vreme će doći", Bog mi je rekao. "Ti ćeš se ponovo podići visoko."
"Koliko visoko treba da izrastem?", upitao sam.
"Koliko je visoko izrastao bambus?", on me je upitao za uzvrat.
"Onoliko visoko koliko može", odgovorio sam.
"Da", odgovorio mi je. "Imaćeš slavu tako što ćeš iznići i porasti onoliko koliko možeš."

Napustio sam šumu i napisao ovu kratku priču. Sada znam da Bog nikada neće odustati od mene, ali je isto tako bitno da i ja ne odustanem od sebe.

~ by  Lebitso TR Mtshali ( India 2010)



Nikada ne žalite za danima u vašem životu jer dobri dani su ti koji vam daruju sreću, a loši dani ti koji vam daruju iskustva. Oba su od suštinskog značaja za život.
Zato..NASTAVITE DALJE!

Milan Trpković

субота, 10. март 2012.

Reket




Bez obzira na neku pogrdnu reč koju su vam uputili ili ste doživeli neki vid psihičkog zlostavljanja, samo zato što niste dobri u nečemu, to ne treba da vas spreči da bude prvi i najbolji!


Da, svi smo šampioni ako sebe vidimo kao takve!


Ovo je priča Stenlija Anikega

Odrastanje je  za mene bilo izazovno. U osnovnoj školi me je učitelj uvek molio da sednem u poslednju klupu zato što je mislio da sam tupoglavac.
Počeo sam da zaboravljam stvari, zaboravio sam stihove i način pisanja. Bio sam predmet šala mojih drugara iz razreda. Osećao sam se usamljenim i potištenim, i nekako  uvek u "bedaku". Mrzeo sam školu, ali moj tata nije želeo da me iz nje ispiše. Stalno mi je govorio da sam ja šampion, samo treba da verujem u to.


Jednoga dana na red je došao test iz pravopisa. Bilo je potrebno spelovati reč "Cognoscenti " (u prevodu: Osoba sa superiornim, uglavnom specijalizovanih znanja ili veoma istančanim ukusom; poznavalac). Kada sam se javio i rekao da znam da spelujem ovu  reč, svi drugi "sjajni učenici" su bili zapanjeni zbog toga što sam se javio. Oni su  zaboravili kako ide pravopis i spelovanje ove reči, jer su proveli svoje slobodno vreme praveći zabavu i šale na moj račun. 

Ustao sam i otišao ispred table i počeo da pišem. 23 para očiju me je posmatralo  i nišanilo kao bacač strelica za pikado.

Moj učitelj je držao svoj štap, spreman da me išiba ako ne budem znao da spelujem reč. Počeo sam da pišem, i uspeo sam da tačno spelujem reč. Postao sam šampion! Nakon toga, predstavljao sam školu i osvojio prvo mesto na pet takmičenja iz pravopisa. 

Srednja škola je takođe prošla sa  dosta izazova. Bio sam visok dečak i nisam bio dobar u nijednom sportu. Ali voleo sam  da pratim i gledam  košarku i tenis na travi.
Jednoga dana sam odlučio da se oprobam u tenisu. Prvi dan sam držao reket u svojim rukama, bio sam ponižen od strane mog protivnika. Osvojio je šest  setova, a da se nije oznojio, dok sam ja bio mokar od znoja, kao da sam trčao maraton. Pored toga, nisam uspeo da napravim i osvojim nijedan poen.


Još uvek mi odzvanjaju tatine  reči  u ušima: "Stenli, ti si šampion, veruj u to."

Verovao sam mom tati i  uspeo sam to da uradim. Od tada nisam bio samo dobar  u tenisu na travi i košarci,  već sam bio odličan i u ostalim sportovima. Čak sam i osvojio dve sportske stipendije za koledž.


Sada sedim i gledam u ovaj stari reket, reket poraza, koji mi je doneo sramotu pre pet godina, a ja ne mogu, a da mu ne kažem: "Reketu, ti si me napravio šampionom kada sam verovao".

Dakle, zapamtite: Jučerašnji neuspeh je hrana i plodno tle za sutrašnji uspeh!

четвртак, 08. март 2012.

Drage moje, srećan vam 8.mart!


Drage moje,

neobično mi je drago što Vas poznajem, što ste mi drugarice, prijateljice, sestre, koleginice...Još neobičnije mi je to što Vas sve na neki način volim i cenim, a Bogu zahvaljujem što postojite i što vas poznajem.
Negde sam pročitao kako je nastala žena. Kaže se da je žena nastala od muskog rebra, ne od pete, da bi bila gažena, niti od glave, da bi bila superiorna, već sa strane da bi bila jednaka, ispod ruke da bi bila zastićena i pokraj srca da bi bila voljena... Izgubiti jedno rebro, i nije tako bolno i strašno u poređenju sa onim što za uzvrat dobijamo. Zato mi muškarci smo tu da Vas štitimo, volimo i pazimo, jer vi ste deo nas.

Najdraže moje, želim da Vam se zahvalim za sve I da vam čestitam Vaš dan, dan žena.
Mnogi će Vam poželeti brdo lepih stvari, ali će se malo njih potruditi da to ostvari. Ja Vam želim samo onoliko, koliko je potrebno da dudete srećne.

Uživajte danas i budite srećne uvek !

Vaš,
Milan Trpković