четвртак, 22. новембар 2012.

Čovekov najbolji prijatelj - Slučaj "Hačiko"


Zasigurno je većina nas gleda film "Hačiko- priča o psu" (Hachiko: a dog's story). 
Film  je priča o snažnoj i dirljivoj vernosti i lojalnosti, urađen na osnovu istinite priče iz Japana (više na ☛  http://en.wikipedia.org/wiki/Hachik%C5%8D, o psu rase - Akita, koji je nakon smrti svog vlasnika, svakoga odlazio na železničku stanicu i tu ga čekao da se vrati. Ustaljena praksa i njegovog vlasnika je bila da ga pas prati do železničke stanice kada je kretao na posao, i da ga uveče na istom mestu sačeka. Jednog dana, vlasnik je umro, ali je ga je Hačiko čekao na stanici. I to je radio svakoga dana, dok i sam nije uginuo. Ukoliko niste odgledali film, koji je američka adaptacija istoimenog japanskog filma, onda Vam toplo preporučujem da to učinite!


Danas sam pročitao jednu priču o "novom Hačiju". 


Migel Guzman je preminuo 2006. godine u Argentini. Njegov Nemački šepard (ovčar), po imenu "Kapiten", pobegao je iz svoje  kuće i od tada živi na groblju u kome je sahranjen Migel. Kapiten je odbijao da se vrati kući. Osoblje koje radi na groblju, preuzelo je odgovornost za hranjenje i brigu o ovom psu, dok je on i dalje motrio i čuvao njegovog vlasnika. Porodica nije pokušala da psa vrati kući, smatrajući da bi pas ponovo došao na groblje. Oni su duboko uvereni da će pas ostati tu sve do svoje smrti. Kapiten je primer vernosti i iskrene ljubavi prema svom vlasniku, i već je dobio novi nadimak: "Hačiko Kapiten".

Ovo je Kapiten










Psi su čoveku najbolji prijatelji! Ili to bar iz ugla moje percepcije. Postoji puno ovakvih i sličnih priča u kojima su psi ostavljali svoje živote braneći svoje gazde ili su spasavali ljude iz raznih situacija. Postoji i druga strane medalje. Psi su i napadali ljude, često im nanosili povrede, i ne retko su ih i ubijali. Ali zbog tih stvari ne treba generalizovati i reći da su svi psi dobri ili su svi psi loši. Oni su baš kao i ljudi - pojedini su dobri, a pojedini su loši, i za to postoji mnogo faktora i razloga. No da se vratim na priču o psima. Svako ko je imao prilike da oseti ljubav svog (ili nekog drugog) psa, zna će ono o čemu pišem. Ta obostrana radost, sreća, isčekivanje, ali i tuga, ljutnja i, ponekad, bes, sastavni su deo odnosa između ljudi i pasa. Jednom je neko rekao: "Ako želiš da kupiš ljubav, onda kupi psa". Ali, da ne bih preterivao i pisao dosta o ovoj temi, jer mi je tekst kao cilj imao da skrenem pažnju na priču o Hačiku i "novom Hačiku", završiću jednim od mojih omiljenih citata: "Ako psi nisu u raju, tada želim ići upravo onamo kuda su oni otišli" ~ Vil Rodžers. 


Autor: 
Milan Trpković, ponosni vlasnik dva psa...dva najbolja prijatelja.

недеља, 09. септембар 2012.

Izlečila me je vera

Pitanje vere u neke stvari, ljude, Boga, predmete ili reči koje čujemo je pitanje koje nas svakoga dana okružuje i koje od nas traži odgovore. Isuviše puta smo čuli da je neko odustao od nečega baš zato što više nije imao vere u sebe ili nekog drugog. Vera je snažan pokretač, i isto tako, vera je snažan odgovor na mnoga pitanja i probleme koji nam se postavljaju i nameću u životu.




Podeliću sa vama jednu priču o iskrenoj veri o ozdravljenju i boljem životu.

Jednoga dana, stari deda je otišao kod lekara u bolnicu na pregled. Rešio se na ovaj potez iako ranije nikada nije išao kod lekara. Razlog je bio taj što je osećao jake bolove u grudima već nekoliko dana i počeo je dosta da kašlje i da se oseća iscrpljeno.
Mladi tim lekara  je pregledao dedu i nakon pregleda rezulzata i analiza, ustanovili su da deda boluje od teškog oblika raka na plućima, bolesti koja se teško leči i gotovo je neizlečiva za nekog u njegovim godinama. Ali su se rešili da to deki saopšte na jedan šaljiiv način, zato što su i oni sami verovali da njemu nema spasa, pošto je dosta star.

Deda ih je čekao u ordinaciji. Kada su se se lekari pojavili, deda ih je upitao: "Šta se dešava sa mnom, hoću li ozdraviti? Ima li nekog leka za mene?"
Lekari su mu odgovorili: "Deda, tebe samo ilovača spašava". (misleći na ilovaču na groblju, tj. da će dedu jedino spasiti smrt i sahrana, od tih strašnih bolova i opake bolesti).
Deda im se zahvalio na pregledu i otišao je kući.

Prošlo je nekoliko meseci i u istoj bolnici se pojavio deda, uputivši se kod istih lekara. Kada su ga videli, oni su ostali zaprepašćeni činjenicom, kako je deda uspeo tako dugo da preživi. Kako do sada nije umro?
Upitali su ga: "Deda, šta ste vi radili ovo vreme, uspeli ste da se izlečite?"
Deda im je odgovorio: "Stavljao sam ilovaču na grudi, baš onako kako ste mi vi rekli. Rekli ste mi da mi samo ilovača može pomoći. I eto mene, došao sam da vam se zahvalim na ovom leku i preporuci. Hvala vam!"

Deda je uspeo da se izleči običnom ilovačom, zemljom koja nema gotovo nikakve mogućnosti da nekoga izleči od teških bolesti. Dedu je zapravo izlečila VERA, vera u to da će mu ta ilovača pomoći.

U koliko stvano verujete u nešto da će vam pomoći, i ako iskreno ubedite sebe da je nešto što radite dobro po vas, onda će vam se to i ostvariti (barem u velikom broju slučaja). Ovo može i da predstavlja placebo efekat, odnosno moć autosugestije, ali o tome u nekom drugom tekstu.

Ono što želim da ukažem jeste da uz jaku veru u sebe i određene stvari, možete da pobedite mnoge neprijatelje, ostvarite prosperitet, ozdravite i budete srećni. Brojni su primeri za ovo iz svakodnevnog života. Sigurno ste i vi čuli neku ovaku priču.

Toplo vam preporučujem da pogledate ovaj dokumetarac koji govori o tome kako se čovek može sam izlečiti. Izlečiti verom. Izdvojite malo svoga vremena i uživajte u ovom filmu, jer je jako poučan.



Vaš,
Milan Trpković 

среда, 30. мај 2012.

SVE ŠTO TREBA DA ZNAM, NAUČIO SAM JOŠ U VRTIĆU ~ ROBERT FULGAM




Sve što treba da znam, o tome kako treba živeti, šta raditi i kakav biti, naučio sam još u vrtiću. Mudrost me nije čekala na vrhu planine, na kraju dugog uspona školovanja, nego se krila u pesku dečijeg igrališta.
A evo šta sam tamo naučio:

- Sve podeli s drugima.
- Igraj pošteno.
- Ne tuci ljude.
- Svaku stvar vrati, tamo gde si je našao.
- Počisti za sobom.
- Ne uzimaj ono što nije tvoje.
- Kada nekoga povrediš, izvini mu se.
- Peri ruke pre jela.
- Pusti vodu u toaletu.
- Topli keks i hladno mleko su zdravi.
- Živi uravnoteženo: malo uči, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pevaj i pleši, igraj se i radi – svaki dan, od svega po malo.
- Svakog poslepodneva, odspavaj.
- Kad izađeš u svet, budi oprezan u saobraćaju, drži se za ruke i ne udaljavaj od svog druga.
- Ne zaboravi da čudo postoji. Seti se one semenke u plastičnoj čašici: koren je krenuo u dubinu, stabiljka u visinu, niko ne zna zašto i kako, ali tako je sa svima nama.
- Zlatne ribice, hrčci, beli miševi, čak i semenke iz plastične čašice – jednom moraju da umru. I mi ćemo.

A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reči, koju smo naučili – najveće i najvažnije od svih reči – VIDI.
Sve što je potrebno znati, sadržano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav život.
Uzmite bilo koje od navedenih pravila, dodajte mu teške, odrasle i zvučne reči i primenite na život svoje porodice, posao, državnu politiku, svet u kome živimo – i videćete da će pravilo ostati jasno, tačno i čvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio naš svet, kada bi smo svi – čitav svet – oko tri popodne, pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve države pridržavale pravila da svaku stvar vrate tamo, gde su je našle i da počiste nered za sobom.
Kao što je istina, ma koliko smo već odrasli, da je kad izađemo u svet, najbolje držati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

ROBERT FULGAM

Preporučujem istoimenu knjigu u izdanju Alnaria ili Mono&Manjana :)

Milan Trpković

четвртак, 29. март 2012.

Ne odustaj!


Koliko puta ste odustali od nečega ili nekoga? Jednom ili bezbroj puta, odgvori su razni. Gotovo svako od nas se susreo sa tom dilemom, da li da nastavimo dalje ili da odustenemo. Retko ko je bio pošteđen izazova ove dileme. 
U najvećem broju slučajeva, odustajali smo zato što smo se upoređivali sa nekim ili nečim, bilo da je to nama poznato ili ne. Često čujem: ma odustajem, ne vredi se više boriti, ja to ne znam, ne umem, ne mogu, on/ona je bolji/la od mene itd.. Često odustajemo, predajemo se, plačemo, posustajemo, postajemo depresivni. Zašto? Samo zato što nam se u datom trenutku čini da ne postoji izlaz za našu situaciju, i da je svima oko nas idealno, a da smo samo mi u raljama života.  Mnogo puta odustajemo i pretajemo sa nečim, ali isto tako, mnogo puta se nepotrebno upoređujemo sa ostalim ljudima i njihovim životima. Bitno je da se ne upoređujemo sa drugim ljudima jer nemamo pojma kako je njima. I ono što je zapravo najbitnije, a tema je ovog teksta, to je da ne smemo i ne trebamo tako lako da odustajemo od nekih stvari i našeg životnog puta. Tu su brojni primeri koji nam mogu to pokazati. Stalno nam pričaju kako treba da učimo na svojim i tuđim greškama, ali nikada ne kažu kako treba da učimo i na tudjim i svojim uspesima. 
Zato čitajte o tuđim uspesima, i prisetite se svojih. 
Život piše priče i  zato želim da sa vama podelim podelim jednu: 

Jednoga dana sam  rešio da odustanem od svega...
Dao sam otkaz na poslu, odustao sam od veze, odustao sam od duhovnosti i društva, čak sam i planirao da odustanem od života..da podignem ruku na sebe.
Otišao sam do obližnje šume, da napravim poslednju šetnju u životu i iskoristim vreme da se obratim Bogu.
"Bože", rekao sam, "možeš li mi dati makar jedan razlog da ne odustanem od svega?"
Njegov odgovor me je izndenadio..
"Pogledaj oko sebe", rekao mi je,  " da li vidiš paprat i bambus?"
"Da", odgovorio sam..
Bog je počeo da mi odgovara: "Kada sam zasadio paprat i bambus, preuzeo sam i brigu o njima. Podario sam im svetlost i vodu, kako bi mogli da rastu. 
Paprat je brzo izrasla iz zemlje. Njeno prelepo zeleno lišće i stabla, prekrivali su čitavu površinu. Ali ništa nije niklo iz semena bambusa, njega nije bilo. Ipak, rešio sam da ne odustanem od njega.
Naredne godine, paprat je još više rasla i bilo je izobilje paprati. Od bambusa nije bilo ničega, nije nikao iz semena. Ponovo, nisam odustao od njega.
Isto tako je bilo i u trećoj i u četvrtoj godini. Paprati je bilo svuda, a bambusa nigde. Ali i dalje nisam odustajao od njega.
Onda  u petoj godini, malo stablo je izniklo iz zemlje, i u odnosu na paprat izgledalo je malo i beznačajno. Ali, posle samo 6 meseci, bambus je porastao do 15 m visine.
On je proveo 5 godina čekajući da nikne iz semena.
Njegovi koreni sada su jaki i daju mu snage i sve ono što mu je potrebno da preživi. Ne bih dao nekoj mojoj kreaciji izazov koji ne bi mogla da podnese." Reče Bog..
Onda mi je rekao: "Da li znaš, dete moje, da je sve te godine, zapravo, bambus puštao korenje, da bi postao snažan. Zato je tek u petoj godini počeo da niče iz zemlje."
"Nisam odustao od bambusa, i isto tako neću odustati od tebe."
"Nemoj da porediš sebe sa drugima", rekao je. "Bambus je imao drugačiji put i namenu od paprati,  a ipak zajedno čine da šuma izgleda lepo."
"Tvoje vreme će doći", Bog mi je rekao. "Ti ćeš se ponovo podići visoko."
"Koliko visoko treba da izrastem?", upitao sam.
"Koliko je visoko izrastao bambus?", on me je upitao za uzvrat.
"Onoliko visoko koliko može", odgovorio sam.
"Da", odgovorio mi je. "Imaćeš slavu tako što ćeš iznići i porasti onoliko koliko možeš."

Napustio sam šumu i napisao ovu kratku priču. Sada znam da Bog nikada neće odustati od mene, ali je isto tako bitno da i ja ne odustanem od sebe.

~ by  Lebitso TR Mtshali ( India 2010)



Nikada ne žalite za danima u vašem životu jer dobri dani su ti koji vam daruju sreću, a loši dani ti koji vam daruju iskustva. Oba su od suštinskog značaja za život.
Zato..NASTAVITE DALJE!

Milan Trpković

субота, 10. март 2012.

Reket




Bez obzira na neku pogrdnu reč koju su vam uputili ili ste doživeli neki vid psihičkog zlostavljanja, samo zato što niste dobri u nečemu, to ne treba da vas spreči da bude prvi i najbolji!


Da, svi smo šampioni ako sebe vidimo kao takve!


Ovo je priča Stenlija Anikega

Odrastanje je  za mene bilo izazovno. U osnovnoj školi me je učitelj uvek molio da sednem u poslednju klupu zato što je mislio da sam tupoglavac.
Počeo sam da zaboravljam stvari, zaboravio sam stihove i način pisanja. Bio sam predmet šala mojih drugara iz razreda. Osećao sam se usamljenim i potištenim, i nekako  uvek u "bedaku". Mrzeo sam školu, ali moj tata nije želeo da me iz nje ispiše. Stalno mi je govorio da sam ja šampion, samo treba da verujem u to.


Jednoga dana na red je došao test iz pravopisa. Bilo je potrebno spelovati reč "Cognoscenti " (u prevodu: Osoba sa superiornim, uglavnom specijalizovanih znanja ili veoma istančanim ukusom; poznavalac). Kada sam se javio i rekao da znam da spelujem ovu  reč, svi drugi "sjajni učenici" su bili zapanjeni zbog toga što sam se javio. Oni su  zaboravili kako ide pravopis i spelovanje ove reči, jer su proveli svoje slobodno vreme praveći zabavu i šale na moj račun. 

Ustao sam i otišao ispred table i počeo da pišem. 23 para očiju me je posmatralo  i nišanilo kao bacač strelica za pikado.

Moj učitelj je držao svoj štap, spreman da me išiba ako ne budem znao da spelujem reč. Počeo sam da pišem, i uspeo sam da tačno spelujem reč. Postao sam šampion! Nakon toga, predstavljao sam školu i osvojio prvo mesto na pet takmičenja iz pravopisa. 

Srednja škola je takođe prošla sa  dosta izazova. Bio sam visok dečak i nisam bio dobar u nijednom sportu. Ali voleo sam  da pratim i gledam  košarku i tenis na travi.
Jednoga dana sam odlučio da se oprobam u tenisu. Prvi dan sam držao reket u svojim rukama, bio sam ponižen od strane mog protivnika. Osvojio je šest  setova, a da se nije oznojio, dok sam ja bio mokar od znoja, kao da sam trčao maraton. Pored toga, nisam uspeo da napravim i osvojim nijedan poen.


Još uvek mi odzvanjaju tatine  reči  u ušima: "Stenli, ti si šampion, veruj u to."

Verovao sam mom tati i  uspeo sam to da uradim. Od tada nisam bio samo dobar  u tenisu na travi i košarci,  već sam bio odličan i u ostalim sportovima. Čak sam i osvojio dve sportske stipendije za koledž.


Sada sedim i gledam u ovaj stari reket, reket poraza, koji mi je doneo sramotu pre pet godina, a ja ne mogu, a da mu ne kažem: "Reketu, ti si me napravio šampionom kada sam verovao".

Dakle, zapamtite: Jučerašnji neuspeh je hrana i plodno tle za sutrašnji uspeh!

четвртак, 08. март 2012.

Drage moje, srećan vam 8.mart!


Drage moje,

neobično mi je drago što Vas poznajem, što ste mi drugarice, prijateljice, sestre, koleginice...Još neobičnije mi je to što Vas sve na neki način volim i cenim, a Bogu zahvaljujem što postojite i što vas poznajem.
Negde sam pročitao kako je nastala žena. Kaže se da je žena nastala od muskog rebra, ne od pete, da bi bila gažena, niti od glave, da bi bila superiorna, već sa strane da bi bila jednaka, ispod ruke da bi bila zastićena i pokraj srca da bi bila voljena... Izgubiti jedno rebro, i nije tako bolno i strašno u poređenju sa onim što za uzvrat dobijamo. Zato mi muškarci smo tu da Vas štitimo, volimo i pazimo, jer vi ste deo nas.

Najdraže moje, želim da Vam se zahvalim za sve I da vam čestitam Vaš dan, dan žena.
Mnogi će Vam poželeti brdo lepih stvari, ali će se malo njih potruditi da to ostvari. Ja Vam želim samo onoliko, koliko je potrebno da dudete srećne.

Uživajte danas i budite srećne uvek !

Vaš,
Milan Trpković





среда, 29. фебруар 2012.

Četiri žene


Sledi priča o četiri žene, za koje smo svi mi vezani i sa kojima smo "oženjeni", bez obzira da li smo muškog ili ženskog pola. U život nam se usele ove četiri žene, stalno su oko nas. Nekada smo njih svesni, a ponekad i nismo. Sa njima živimo,  putem njih upoznajemo druge ljude i svet oko sebe, i što je najbitnije, putem njih upoznajemo sebe. Mene je ova priča inspirisala, a njena pouka na kraju me je naterala da počnem više da razmišljam o "prvoj"  ženi. Pročitajte i zašto.

                       
Jednom, živeo je kralj  koji je imao četiri žene. Četvrtu ženu je najviše voleo, kitio draguljima i gostio najboljom hranom. Davao joj je samo najbolje.
Voleo je i treću ženu i uvek ju je pokazivao u susednim kraljevstvima. Ipak – bojao se, da će ga jednoga dana napustiti i otići s drugim.
Voleo je i drugu ženu. Bila je njegova poverenica, uvek ljubazna, pozorna i strpljiva. Uvek, kada se susreo sa poteškoćama, mogao joj je verovati i ona mu je pomogla da  prebrodi teška vremena.
Prva žena bila je verna pratilja i puno je doprinela blagostanju njegove kraljevine. Ali prvu ženu nije voleo. Iako ga je ona istinski volela, on se na nju nije obazirao.
Jednoga dana kralj se razboleo, osetio je  da se bliži njegov kraj.
Razmišljao je o svom raskošnom životu i zaprepašteno zaključio: “Imam četiri žene, ali kad budem umirao, ostaću potpuno sam.”
Pitao je četvrtu ženu: “Najviše sam te voleo, poklanjao ti najbolje haljine i davao svu pažnju. Sada, kada umirem, hoćeš li poći sa mnom i praviti mi društvo?”
“Nikako!” odgovorila je četvrta žena i otišla bez reči. Njen odgovor je kao mač sasekao njegovo srce.
Tužni kralj tada  pita treću ženu: “Celi život sam te voleo. Sada, kada umirem, hoćeš li poći sa mnom i praviti mi društvo?”
“Ne”, odgovorila je treća žena. “Život je prelep. Kad umreš, ponovo ću se udati.”
Onda je pitao drugu ženu: “Uvek sam se obraćao tebi i uvek si mi pomagala. Kada umirem, hoćeš li poći sa mnom i praviti mi društvo?”
“Žao mi je, ali ovoga puta ne mogu ti pomoći,” rekla je druga žena. “Spremna sam da te sahranim.” Njen odgovor pogodio je kralja kao strela.
Nakon toga čuo je glas: ”Ići ću s tobom i pratit ću te, gde god budeš pošao.”
Kralj se okrene i pred sobom je ugledao svoju prvu ženu. Bila je mršava i zapuštena. “Kada sam imao priliku, trebao sam se više brinuti o tebi”, s mnogo očaja reče kralj.
Istina, u životu svi imamo četiri žene.
Naša četvrta žena je naše telo. Bez obzira na to, koliko napora ulažemo u negu i skrb za tijelo, ono će nas napustiti kada umremo.
Naša treća žena su posed, položaj i bogatstvo. Kad umremo, naslede ih drugi.
Naša druga žena su porodica i prijatelji. Bez obzira na to, koliko su nas voleli, ostaće s nama samo do groba.
I naša prva žena je naša duša. Mnogo puta je zapostavljena zbog težnje zbog sticanja bogatstva, moći i užitaka. Ipak je duša jedina, koja će nas pratiti, gde god budemo otišli.
Neguj dušu, ojačaj i čuvaj je sada, jer je jedina, koja će te pratiti do kraja!
Kada te svet gurne na kolena … to je odličan položaj za molitvu.

~ od nepoznatog autora, a sa vama podelio Milan Trpković

среда, 22. фебруар 2012.

Vi ste divni!





Poznati pevač je ugovorio nastup u jednom gradu. Prodaja karata je išla odlično. Noć pred koncert sve karte su bile rasprodate.
Osećaj isčekivanja i uzbuđenja bio je u vazdhu, publika je sa nestrpljenjjem čekala da koncert počne. U jednom trenutku, na binu je izašao menadžer koncerta i rekao: "Dame i gospodo, hvala vam što se došli u ovolikom broju. Morav vam reći da zbog bolesti, pevač zbog koga ste ovde, ne može da dodje i održi koncert. Međutim, mi smo pronašli odgovarajuću zamenu, i nadamo se da će te uživati u ovom koncertu.."

Publika je bila strašno razočarana i nije ni htela da čuje ime izvođača koji je doveden kao zamena. Unutrašnjost koncertne sale pretvorila se u haos, i sa svih strana dopirali su izlivi frustracije i nezadovoljstva.


Interpretator i zamena poznatog pevača, dao je sve od sebe i pevao je koliko god je  bolje mogao. Kada je završio, nije bilo nikakvog zvuka, bila je neprijatna tišina. Niko nije aplaudirao.

Odjednom, sa balkona, mali dečak je ustao i glasno  uzviknuo: "Tata, mislim da si  bio divan!"

Istog trenutka, gomila ljudi jepočela gromoglasno da aplaudira.

Ulepšajte nekome dan. Recite ljudima da mislite da su divni!


петак, 17. фебруар 2012.

Optimistični klub



Optimistični klub okuplja mlade ljude koji žele da promovišu pozitivne vrednosti, zanimljive i poučne priče, istaknu savete, preporuke, citate poznatih i smernice za čitanje, učenje i zabavu. Težnja da nesebično podelimo sa ostalima, stvari koje smo naučilii znamo, doprinelo je tome da oformimo ovaj klub. Klub u kome  se može naučiti kako da kroz život koračamo sa osmehom na licu, i ujedno, sa više znanja.
Cilj projekta je da inspirišemo i ohrabrimo mlade ljude da razmišljaju na optimističniji način, stvarnost gledaju sa vedrije strane, a problemima pristupaju svesno i sa ciljem da ih efikasno reše.
Projekat bi bio promovisan na Facebook  i Twitter stranici, Google + i na sajtu koji će uskoro biti izrađen. Kreiranje sajta:  www.optimisticniklub.com biće glavni cilj ovog projekta. Na sajtu će se naći sve što je potrebno jednoj mladoj (i starijoj naravno) osobi da upotpuni svoje vreme na internetu, nauči nešto novo ili pročita nešto zanimljivo.

Delimo zanimljive priče, slike, citate, pesme, preporuke... i što je najbitnije, delimo osmehe! :) 


понедељак, 13. фебруар 2012.

Magarac u bunaru

Koliko puta ste se našli zarobljeni u nekoj situaciji iz koje ste mislili da ne postoji izlaz? Kako ste se tada osećali, o čemu ste razmišljali? Da li ste imali nade i veru da će te uspedi da izađete iz tog problema i beznađa?
Život je jednostavno takav da ne možemo izbeći loše stvari, probleme i ćorsokake. Niko nije imun od svega što je loše. Dešavaju nam se i dobre i loše stvari u životu. To je normalno. Ali, često kada nam se dese neke nepredviđene i loše stvari, kada nam se čini da nećemo uspeti da pobegnemo, spasemo se i vratimo u normalan život, ipak, pojavi se nešto u nama što nam da onaj zračak nade i kada nam se u glavi pojavi ideja, put kojim treba da se krećemo da bi se izbavili. Meni se dešavalo, X-Y puta, da  pomislim: "Ok tu je kraj, što je bilo bilo je, dižem ruke." Ali baš u tim poslednjim trenucima, javljalo se u meni nešto,  nešto što me je nateralo da se racionalno i emotivno uzdignem iznad problema i rešim ga u moju korist. 
Priča koja sledi, kratka je i poučna, i govori o svim gore postavljenim pitanjima i odgovorima koje sam napisao. Priča je pravi prikaz većine situacija u kojima se možemo naći. 
Prosto je zadivljujuće šta sve možemo da naučimo od životinja. Pročitajte i zašto.




Magarac u bunaru.

Jednoga dana  magarac je upao u bunar. Životinja je satima zapomagala (plakala) sažaljivo, a farmer, čiji je magarac bio, pokušavao je da smisli šta da uradi. Konačno je odlučio. Životinja je bila stara, a bunar je trebalo da bude zarpan ionako, te mu se ne isplati da izvlači magarca.
Pozvao je sve svoje susede da dodju i  pomognu mu. Svi su zgrabili lopate i počeli su da bacaju prljavštinu i đubre u bunar. 
Sve ostale životinje na farmi osetile su da se nešto čudno dešava i bile su uzbuđene, zato što je magarac bio njihov dobar prijatelj. Ali, one su otkrile da ne mogu ništa da učine kako bi mu pomogle.

Na početku, magarac je shvatio šta se dešava i počeo je očajnički da njače (bukvalno, kao da plače). Nedugo zatim, na zaprepašćenje svih, on se smirio. 

Posle nekoliko bačenih lopata u bunar, farmer je napokon pogledao u bunar i bio je iznenađen onim što je video. Sa svakom bačenom lopatom đubreta koje je palo na njegova leđa, magarac je uradio nešto zadivljujuće. Istresao bi sa leđa to što je palo na njega i stajao je nogama na to.
Dok su susedi i farmer nastavili da bacaju otpad i zemlju na životinju, magarac bi sve to otresao sa sebe i nastavio da se penje po toj gomili otpada i zemlje. Korak po korak, uspeo je da se popne gotovo do ivice bunara i svi su bili oduševljeni kada je magarac uspeo da iskoči iz bunara.


~ priča nepoznazog autora.


Život će na tebe istresati razne prvljavštine, različite vrste smeća. Trik je kako da izađeš iz bunara i otreseš sa sebe prljavštinu i popneš se korak više. Svaka naša nesreća jeste odskočna daska. Možemo izaći iz najdubljeg bunara, a da nas niko ne zaustavi. Bitno je da nikad ne odustajemo! Otresite smeće i prljavštinu sa sebe i napravite korak više.



Zapamtite 5 jednostavnih pravila za sreću:

1. Oslobodite svoje srce od mržnje 
2. Oslobodite svoj um od briga
3. Živite jednostavno
4. Uvek dajte više
5. Očekujte manje

Milan Trpković

четвртак, 09. фебруар 2012.

Pesak i kamen

Proživljavamo najhladnije dane u poslednjih 20 godina. Uglavnom, većina nas je sada kod kuće, u toplom, sa šolicom kafe ili čaja, uz knjigu ili internet i tako provodimo vreme, bežeći od hladnoće. Često u tim trenucima, setimo se prijatelja, želimo da se čujemo sa njima i porazgovaramo, ne bi li nam vreme brže i lakše prošlo. I uvek svaki iskreni razgovor sa prijateljima, pomaže nam da ostanemo opušteniji, zadovoljniji i spokojniji, u ovim hladnim i sumornim danima. Pričajući danas sa mojim dragim kolegom i drugom, setio sam se priče o odnosu dva prijatelja. Podeliću priču sa vama (mada, iskreno mislim da je većina vas već imala prilike da pročita ovu priču).


Ovo je priča o dvojici prijatelja koji su se šetali zajedno u pustinji. Odjednom,  u toku šetnje su počeli da se raspravljaju , i jedan od prijatelja je udario drugog. 
Udareni prijatelj se osetio povređen, ali bez reči napisao je na pesku ..."Danas sam dobio udarac od mog najboljeg prijatelja."

Produžili su tako sve dok nisu našli jednu oazu, gde su odlučili da se okupaju. Onaj što je dobio udarac zamalo što se nije udavio kupajući se, ali život mu je spasio onaj drugi. Kada je došao sebi, taj što se zamalo nije udavio , izgravirao je na jednom kamenu: "Danas mi je nabolji prijatelj spasio život."

Prijatelj koje je udario svog najboljeg prijatelja, pitao ga je: "Nakon što sam te povredio ti si napisao na pesku, a sad graviraš na kamen, zašto?"
Prijatelj mu je odgovorio: "Kad neko napravi nešto loše, to treba da zapišemo na pesku da bi to vetar izbrisao, a kada neko uradi nešto dobro, to treba da izgraviramo na kamenu, da ništa ne može da ga izbriše."

~ priča nepoznatog autora.

Saznajte kako da napišete vaš bol ili ljutnju u pesak ( ili možda bolje su ovom trenutku reći : u sneg, jer će se sneg jednoga dana otopiti i loše stvari će biti izbrisane) i kako da ispišete dobre stvari na kamen. Naučite da "rane" zapisujete u snegu, a "sreću" na kamenu.
Kaže se da je potrebno par minuta da pronadjemo neku specijalnu osobu, jedan sat da počnemo da je cenimo, jedan dan da je zavolimo, ali onda ceo život da je zaboravimo. Nemojte da zaboravite svoje prijatelje i osobe do kojih vam je stalo. Pozovite ih upravo sada, popričajte, uživajte u  priči sa njima i zajedno se prisetite svih onih stvari i događaja koji vas čine srećnim i koje ste zajedno ugravirali na kamen. Ostanite u kontaktu...izmamite nekome osmeh na lice. Sa prijateljima i dragim osobama je uvek toplije oko srca, i tako je mnogo lakše prebroditi ove teške, hladne i depresivne dane.


Do not value the things you have in your life, but value who you have in your life! 

Milan Trpković



понедељак, 30. јануар 2012.

Da li pravite ograde ili mostove?

Imati mladjeg brata ili sestru, ponekad je blagoslov, a ponekad je noćna mora. Već 20 godina sam nosilac titule starijeg brata i veoma su mi dobro poznate  priče svih nas, ponosnih nosilaca ove titule. Da ne bih dužio priču, koju i onako znate i osetili ste je na svojoj koži (kao stariji brat ili sestra), uvek je postojala podela na "starije" i "mladje", izmedju kojih je uvek na neki način tinjao "rat izmedju uloga i odgovornosti". No to neće biti tema ove današnje priče. Tema o kojoj ću vam pisat jeste odnos izmedju mene i mog brata, tačnije, odnos koji se, generalno i povremeno, uspostavlja izmedju braće, sestara ili brata i sestre. Gotovo da ne postoje bratsko-sestrinski odnosi, a da nisu protekli u nekom vidu svadje. Od malih nogu se svadjamo sa našom braćom/sestrama oko mnogih sitnica, a ponekad i oko ozbiljnih stvari. Danas sam se sa bratom posvađao oko jedne sitnice, ali smo se brzo pomirili. Kada su se strasti smirile, razmislio sam o ovom sukobu. Setio sam se u tom trenutku ove priče, i želim da je podelim sa vama.



Priča: Da li pravite ograde ili mostove?


Nekada davno, dva brata su živela na susednim farmama, i jednoga dana su se sukobila. To je bio prvi ozbiljan raskol u 40 godina dugoj tradiciji zajedničkog bavljenja poljoprivredom na farmi, gde su rame uz rame radili jedan sa drugim, delili mašine, zajedno trgovali i pomagali se u problemima.
Onda se jednoga dana ova saradnja raspala. Sve je počelo malim nesporazumom i onda je to preralno u veliki sukob, koji je eskalirao u razmeni teških i grubih reči. Usledila je višenedeljna tišina...

Jednog jutra, neko je zakucao na vrata starijeg brata. On je otvorio i ugledao je čoveka koji je sa sobom nosio dosta stolarskog alata. "Ja sam u potrazi za poslom već nekoliko dana", reče taj čovek. "Možda postoje neki sitni poslovi kod vas? Mogu li vam pomoći?"

"Da", rekao je stariji brat. "Imam posao sa vas." "Pogledajte preko tog potoka na farmi. To je moj komšija. U stvari, to je moj mladji brat! Pre nekoliko nedelja smo se posvađali i on je svojim buldožerom skrenuo tok jedne reke ka našoj livadi, napravio je nasip i sada postoji potok izmedju nas. Ako to on može da uradi meni u inat, onda sigurno mogu i ja nešto da uradim njemu. I mogao bih da uradim nešto bolje. Vidite li onu starudiju i drveće pokraj štale? Želim da mi izgradite ogradu visoku 2,5 m, tako da ne moram više da vidim njegovu farmu i njegovo lice.

Stolar je rekao: "Mislim da razumem situaciju. Pokažite mi drvnu gradju i potok, vi idite da kupite još nešto materijala, a ja ću uraditi posao koji će vas zadovoljiti."
Stariji brat je morao da ode do grada, kako bi nabavio sam potreban materijal koji je bio potreban stolaru za rad, tako da je stariji brat bio van farme ceo dan. Stolar je radio svoj posao tokom celog dana. Vršio je merenje, testerisao je, kuckao eksere i spajao delove.  Pred zalazak sunca, stariji brat se vratio na farmu, upravo onog trenutka kada je stolar završio svoj posao.

Stariji brat je širom otvorio oči, a vilica mu se opustila. Nije bilo ograde uopšte!
Tu na potoku je bio most.. Most, čiji krajevi su se  protezali od jedne ka drugoj strani potoka. Savršeno delo, i most je imao rukohvate i ogradicu.
U tom trenutku naišao je i mladji brat. I jedan i drugi brat su se popeli na most, krenuli jedan ka drugom sa ispruženim rukama.
"Ti si pravi prijatelj, kada si izgradio ovaj most posle svega što smo rekli i uradili jedan drugome", rekao je mladji brat.

Dva brata su stajala na krajevima mosta, onda su prišli ka sredini i rukovali su se. Okrenuli su se i ugledali stolara kako sakuplja svoj alat i pakuje se.

"Ne, sačekajte. Ostanite još nekoliko dana kod nas. Imam još puno drugih projekata za vas", rekao je stariji brat.
"Voleo bih da ostanem", odgovorio je stolar, "ali ja imam još mnogo mostova koje treba da  izgradim."
~ od nepoznatog autora.


Živite u miru sa svojom braćom i sestrama. Ukoliko i dodje do nekih problema, sukoba i svadja setite se ove priče, zakopajte i uklonite  "potoke i ograde" koje možete da stavite izmeju vas. Dozvolite sebi da se u tim situacijama postavite i postupite kao ovaj stolar, i isto tako dopustite  drugim ljudima iz vašeg života, čak i onima koje prvi put vidite i ne poznajete, da vam pomognu i budu "stolari" u vašem sukobu i sporu.
Živite skladno, volite svoje najbliže, brata ili sestru. Gradite mostove, jer oni nas spajaju! :)


Milan Trpković





уторак, 24. јануар 2012.

Priča o dva konja


Ovo je priča o dva konja, o dva prijatelja..

Pokraj moje kuće nalazi se polje sa konjima, i na tom polju se izdvajaju dva konja.
Iz daljine, ova dva konja izgledaju kao i svi drugi konji na tom polju. Ali kada im se približite, primetićete nešto sasvim neverovatno...
Gledajući u oči jednog konja, otkrio sam da je slep. Njegov vlasnik nije želeo da ga ubije ili proda, rešio je da mu da šansu, i podario mu je novi dom za njega - prostranu livadu.
Samo nešto drugo je tu neverovatno. Ako ste u blizini tih konja, kada stenete i oslušnete, čućete zvuk zvona. Kada potražite izvor zvuka, videćete da taj zvuk dolazi od malog konja na livadi.
Oko vrata tog konja okačeno je malo zvono. To omogućava slepom konju da raspozna gde se nalaze drugi konji, kako bi ga lakše pratio.
Kada stanete i pogledate ova dva prijatelja, videćete da konj sa zvonom oko vrata uvek proverava gde je slepi konj, a slepi konj pažljivo osluškuje zvuk tvona i onda polako hoda tamo gde se nalaze ostali konji, verujući da neće biti odveden u pogrešnom pravcu.
Kada se konj sa zvonom vraća u štalu i skolonište svako veče, povremeno stane i pogleda unazad, vodeći računa da slepi prijatelj nije previše daleko i da  može da čuje zvono.
Ponekad smo slepi konj koji je vodjen od strane zvuka zvona, onih koji zauzimaju značajno mesto u našim životima. Drugi put mi smo ti konji koji vodimo, pomažući drugima da nađu svoj put...


Dobri prijatelji su takvi....Ne možemo ih uvek videti, ali znamo da su oni uvek tu.

Molim vas, služajte moje zvono, a ja ću slušati vaše, i ne zaboravite...
Budite ljubazni više nego što je to potrebno  i znajte da se svako od naših prijatelja, koje smo upoznali,  bori u nekoj borbi  i da uvek trebamo da pomognemo.

Živite jednostavno,
volite velikodušno,
brinite za druge,
govorite ljubazno.

Hodajmo po veri, ne po gledanju!

Od nepoznatog autora.

Život jeste takav, nekada smo kao slepi konj, a nekada kao onaj sa zvonom. Lepota ovog prvog konja je u tome što veruje u svog prijatelja, a lepota ovog drugog je to što neumorno istraje da pomogne prijatelju. Kada dodju teška vremena, dopustimo prijateljima da nam pomognu, i isto tako, kada vidimo da su kod nekoga nastupila teška vremena, pomozimo mu i izadjimo mu u susret. Lično verujem u ovu filozofiju i mogu da se poistovetim i sa jednim i sa drugim konjem ( ovim izazivam pojedine da me nazivaju konjem) jer kroz život idem sa činjenicom koju je lepo istakao Aristotel, a to je, da  je " prijateljstvo jedna duša u dva tela".
Volite svoje prijatelje i pomozite im uvek. Budite uz njih, mislite o njima, čak i kada ih ne vidite. Verujte u prijateljsvo i budite nečiji prijatelj!

by Milan Trpković

недеља, 15. јануар 2012.

Šargarepa, jaje ili kafa?



Već ste navikli da vam pišem i prenosim  kratke i zanimljive priče, koje pre svega imaju cilj da vas podstaknu da razmišljate na drugačiji način, i počnete da preispitujete vaše stavove, mišljenja i pozicije u kojima se nalazite. Priča koju ću vam sada ispričati, odnosi se na problematiku našeg odnosa prema problemima koji nas svakodnevno okružuju (priznaće te da ne postoji osoba na svetu koja nema neki problem).
O ovoj temi, razmatraćemo u poučnoj priči :"Šargarepa, jaje ili kafa"



Mlada devojka  je otišla kod svoje majke i pričala joj je o njenom životu i kako postoje mnoge stvari i problemi koji su teški za nju. Nije znala kako da to prevaziđe i želela je da odustane. Bila je umorna od borbi i isčekivanja. Kada god bi pomislila da je jedan problem rešen, drugi bi se pojavio.
Njena majka je pažljivo slušala i nakon toga ju je povela u kuhinju. Uzela je tri šerpe i napunila ih je vodom. U prvu šerpu stavila je šargarepe, u drugu je stavila jaja, a u poslednju je stavila nekoliko zrna kafe. Stavila je   šerpe na ringlu i čekale su u tišini da voda počne da ključa. Za oko dvadesetak minuta isključile su ringle. Izvadile su šargarepe i stavile ih u činiju, i isto tako postupile i sa jajima, a kafu su izvadile kutlačom i stavile u činiju.
Okrenuvši se ka ćerci, majka je upitala: "Reci mi šta vidiš?"
"Šargapetu, jaja i kafu", odgovorila je. Majka je onda zamolila da se približi šargarepama da ih pogleda i da joj kaže kakve su. Devojka je rekla da su postale meke. Onda je majka zamolila devojku da uzme jaje i polomi mu ljusku. Nakon razbijanja ljuske, devojka je primetila da je jaje tvrdo kuvano. Na kraju, majka je zamolila ćerku da proba gutljaj kafe, i kaže joj šta misli. Ćerka je probala kafu, osmehnula se jer je osetila jaku aromu kafe. Ćerka je tada upitala: "Šta je poenta, mama?"
Njena majka je objasnila da svaki od ovih objekada  bio suočen sa istom nevoljom - ključalom vodom, i svako od njih je reagovao drugačije. Šargarepe su uvek jake i tvrde. Međutim, nakon što su stavljene u ključalu vodu, one su omekšale i postale slabe. Jaje je krho, a njegova spoljašnja opna štiti tečnos koja je unutra. Ali nakon dodira sa ključalom vodom, njegova unutrašnjost postaje tvrda. Zrna kafe bila su jedinstvena svakako. Međutim, kada su stavljena u klučalu vodu, ona su promenila vodu.
"Ko si ti?" Pitala je svoju ćerku. "Kada nedaće i problemi zakucaju na vrata, kako ti reaguješ? Da li ćeš biti šargarepa, jaje ili zrno kafe?"


Sada razmislite kako se vi ponašate nakon susreta sa problemima? 
Da li ste poput šargarepe, jaja ili zrna kafe?


Ako ste kao šargarepa, izgledate jaki i stabilni. Međutim sa bolom, problemima i nevoljama  izlazimo meki i sa dosta izgubljene snage. Gubimo nadu. Odustajemo. Gubimo duh da se borimo. -  POUKA : NE BUDITE KAO ŠARGAREPA! 

Možemo biti kao i jaje. Imamo meku i osetljivu unutrašnjost (srce). Nakon ključanja (raskid, finansijske teškoće, problemi sa okolinom i prijateljima, itd.), naša unutrašnjojst postaje tvrđa i kruta. Ljuska možda spolja izgleda ista, ali u unutrašnjosti smo ogorčeni ili nam se duh ukruti i srce nam otvrdne. Onda počinjemo da mrzimo druge ili da ne volimo sebe. Postajemo tvrdi i u srcu vlada samo gorčina. - POUKA: NE BUDITE KAO JAJE!

Možemo biti i kao zrno kafe. Zrno kafe se takođe menja u ključaloj vodi, Međutim, sa zagrevanjem vode ono oslobađa miris i ukus. Voda nije ta koja menja kafu, već su zrna kafe ta koja menjaju vodu! Voda (problemi) postaje drugačija, upravo zbog ponašanja kafe. Što je voda toplija, to će svojstva kafe dati veću aromu i miris. Znači suočite se sa problemima, i kontrolišite i menjajte vi njih, a ne oni vas! -  POUKA: BUTITE KAO KAFA!

http://www.youtube.com/watch?v=Zx2UtzpcR5c&feature=related


Od problema ne možemo da pobegnemo, i zato je bolje što pre da se sa njima suočimo i njima damo "aromu i ukus" koji nama odgovara. Ovu poučnu priču, pročitao sam dok sam pio šoljicu popodnevne kafe i tada sam shvatio da treba da se ponašam poput zrna kafe. Da se borim sa problemima i da ih prilagođavam sebi, i ujedno svoj život učinim lepšim, sladjim, toplijim i svrsishodnijim. Uživajte u životu, popite dobru kafu sa dragim prijateljima i ispričajte im ovu priču.

Srdačno,
Milan Trpković        

понедељак, 09. јануар 2012.

Priča o tegli džema i dva piva



Kada vam stvari u životu izgledaju previše komplikovane i teške da njima rukujete i držite ih pod kontrolom, setite se tegle džema i 2 piva.


Profesor filozofije držao je čas svojim studentima i ispred sebe je imao nekoliko stvari. Kada je predavanje počelo,  bez reči pokupio veliku i praznu teglu za džem i u nju počeo da stavlja loptice za golf (vi zamislite loptice za tenis, jer Đoković je sada i više nego popularan) sa namerom da popuni teglu. Potom je pitao studente da li je tegla puna? Oni su se složili da jeste i rekli su mu: "da".

Profesor je onda podigao kutiju u kojoj se nalazio šljunak i počeo je da sipa šljunak u teglu. Onda je lagano protresao teglu kako bi kamenčići lepo stali u prostor koji se nalazi između golf loptica. Potom je ponovo upitao studente da li je tegla puna? Oni su mu potvrdili da jeste.

Profesor je zatim uzeo kutiju u kojoj je bio pesak i počeo je da ga sipa u teglu. Naravno, peskom je popunio preostali prazni prostor u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna? Studenti su jednoglasno uzviknuli "da".

Profesor je onda izvadio dve flaše piva koje su bile ispod stola i sipao je ceo sadržaj u teglu za efikasno popunjavanje praznog prostora između peska. Studenti su se smejali.

"Sada", rekao je profesor kada je smeh utihnuo, "hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Golf (teniske) loptice su važne stvari - vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaši prijatelji i omiljene strasti, i ako je sve drugo izgubljeno i samo su vam oni ostali, vaš život će i dalje biti ispunjen.

Kamenčići su druge stvari poput vašeg posla, vaše kuće i vašeg automobila.
Pesak je sve ostalo- tj. male stvari. "Ako stavite pesak u teglu prvo", nastavio je on, "onda neće biti mesta za kamenčiće ili golf loptice. Isto važi i za život. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari nikada nećete imati prostora za stvari koje su važne za vas.
"Obratite pažnju na stvari koje su od ključne važnosti za vašu sreću. Provedite više vremena sa svojom decom. Provedite više vremena sa svojim roditeljima. Posetite svoje bake i deke. Izdvojite malo vremena i idite do lekara na medicinski pregled. Izvedite svog supružnika/partnera na večeru. Uvek će biti vremena za čišćenje kuće, popravljanje stvari, učenje i ostalo. Starajte se i budite pažljivi sa golf lopticama - stvarima koje su vam stvarno važne. Postavite svoje prioritete. Ostalo je samo pesak."

Jedan od studenata je podigao ruku i raspitao se šta flaše piva predstavljaju. Profesor se nasmešio i rekao: "Drago mi je što si me to pitao. Pivo samo pokazuje da bez obzira koliko popunjen vaš život može da izgleda, uvek ima mesta za nekoliko piva sa prijateljem!"