Ljubaznost se uvek isplati

“Život je kratak i nikad nemamo dovoljno vremena za srca onih koji putuju s nama. O, ne okevajte s ljubavlju! Žurno postanite ljubazni.”

Henri-Frédéric Amiel

Da li je ljubaznost još uvek živa? Da li još uvek postoji u našem društvu?  Ljubaznosti, pa gde si se sakrila? Ovakva pitanja moramo postavljati sebi svakodnevno, upravo zato da bi se potrudili da pronađemo odgovore na njih.

Čeprkajući po mojoj svesci u kojoj pišem poučne priče, naišao sam na jednoj divnoj priči o zahvalnosti i ljubaznosti. Priča me je naterala na promišljanje i na postavljanje gore pomenutih pitanja. Ljubaznost možda za mnoge predstavlja skup i nesvakidašnji poklon koji ne mogu da priušte sebi i drugima. Mislim da greše u toj postavci. Ljubaznost nije ni skupa, niti je nedostupna, i može se svakodnevno priuštiti, kako sebi, tako i drugima.

Evo priče iz moje sveske. Valjda će nas ona malo ohrabriti da potražimo i implementiramo ljubaznost. 

Jednog dana, siromašni dečak je prodavao različitu robu od vrata do vrata, kako bi zaradio novac uz pomoć koga bi se školovao. Posao mu nije išao najbolje, a u džepu je našao samo 10 centi, a bio je jako gladan.

Odlučio je da potraži i zamoli za obrok u nekoj od narednih kuća. Jedna mlada i lepa devojka mu je otvorila vrata.
Umesto obroka, zamolio ju je za čašu vode! Ona je mislila da dečak izgleda gladno pa mu je dala veliku čašu mleka. On  polako ispio čašu mleka, a zatim upitao: "Koliko vam dugujem?"

"Ne duguješ mi ništa", odgovorila je ona. "Majka nas je naučila da nikada ne prihvatamo novac za ljubaznost."

On je rekao: ...."Onda hvala vam od srca."

Mnogo godina kasnije, ta ista mlada žena se kritično razbolela. Lokalni lekari nisu znali kako da joj pomognu i bili su zbunjeni. Konačno su je poslali u jedan veliki grad, gde su pozvali stručnjake za proučavanje njene retke bolesti. Dr Hauard Keli je pozvan na konsultacije. Kada je čuo ime grada odakle je pacijentkinja došla, čudna svetlost mu je ispunila oči. Odmah je ustao i iz bolničke sale otišao u svoju sobu. Obukao je doktorski mantil i krenuo da vidi pacijenkinju.  Prepoznao je devojku čim je ugledao.
Vratio se na konsultacije sa lekarima, rešen da uradi sve što je u njegovoj moći i da spase njen život. Od tog dana je posebnu pažnju fokusirao na njen slučaj.

Posle duge borbe, bitka je dobijena i devojka je spašena.

Dr Keli je zahtevao od računovodstva da mu donesu račun za lečenje te devojke. Uzeo je račun, pogledao u njega i napisao nešto na ivici. Vratio ga je u koverat i poslao u njenu sobu. Devojka je strahovala da otvori koverat i pogleda račun, jer je bila sigurna da će ceo ostatak života morati da ga otplaćuje. Konačno ga je otvorila i pogledala,  a pažnju su joj skrenule reči i znak na kraju računa. Ona je pročitala:

"Plaćeno u potpunosti sa jednom šoljom mleka."

(Potpisano) Dr Hauard Keli

Ljubaznost se na kraju isplatila. Budite strpljivi, nadajte se i čekajte, zahvalnost za vašu ljubaznost će vam se zasigurno vratiti. Bitno je ostati veran i čekati je. Život je lep, uživajte u njemu i budite ljubazni!

Milan Trpković

Priča koju želim da podelim sa vama: Srah od letenja

Članak koji sam pročitao u online izdanju Politike i na sajtu www.pozitivnorazmiljanje.com, 

želim da podelim sa vama. Ovom tekstu se iznova i iznova vraćam. Proverite i zašto.

Iako strah od letenja može da ima veze sa strahom od letenja avionom, helikopterom, zmajem…, ova istinita priča Dragana Stošića, ipak je nešto drugačija. Ovo je priča o tome kako vas snovi i srce vode i preko prepreka i nemogućnosti. 

Plamen
Pre oko 4 godine, sedeći sa prijateljem u beogradskoj „Šansi“, započeo sam razgovor oko metodologije u programiranju. Inače sam inženjer, a programiranjem se bavim oko 15 godina. U razgovoru, moj drug mi reče da je to što ja radim „čista budalaština“ i da nema veze sa naukom. Njegove reči su me jako pogodile i na pitanje, a kako se to radi „naučno“, on mi odgovori : „Daću ti samo dve magične reči: Refinement Calculus“. Ni slutio nisam da će mi te dve reči izmeniti život.

Elem, veoma zaintrigiran, odvojio sam nešto novca, kupio knjige preko „amazona“ i počeo, kao u stara dobra studentska vremena, u 41. godini da – učim. Porodica nije mogla da se načudi mom ponašanju. Danju sam radio svoj posao, a noću učio. Polako sam ulazio u tajne magičnih reči, isprva jako nerazumljive, a kasnije, čitajuci Grijesa, Dijekstru, Morgana, slika je postajala sve jasnija.

Nakon 3 meseca, rekao sam sebi da je vreme da se nešto praktično i pokuša sa novim idejama. U to vreme, gotovo bez novca, sa malim detetom, sa “Avalom“ problema, malim stanom… to je sve više delovalo kao glupost a ne kao prava stvar. Moji menadžeri su videli da su moja interesovanja krenula u drugom pravcu i ubrzo su doneli odluku da me degradiraju. Više nisam razvojni inženjer, sada sam inženjer na održavanju postojećeg softvera a i ne piše mi se dobro na duže staze…

Međutim, to me nije doticalo, ni malo. Nastavio sam da radim preko dana novi posao, a noć je bila namenjena Refinement Calculus-u.

Nakon tri meseca napravio sam program, koji sam na papiru isprogramirao, bez kompjutera, i koji je imao formalni dokaz. Kompjuter mi nije bio potreban … ja imam matematički dokaz da moj program radi. Te noći sam shvatio da mi se nešto žestoko menja u životu. Nisam mogao da definišem šta, ali osećaj je bio isuviše jak da ga ne bih registrovao.

U firmi, čije ime neću da pomenem, pročulo se da radim drugačije i kolege su me sa podsmehom posmatrale, a bilo je tu i uvredljivih komentara … Uskoro sam pozvan na razgovor, posle koga je bilo jasno da je vreme da idem odatle.

Onda sam se obratio gotovo svim tehničkim fakutetima u bgd-u, sa molbom da odvoje 15-tak minuta za demonstraciju nečega što je veoma popularno u naučnim krugovima …samo 15 minuta….ali niko mi nije odgovorio.

Pred otkazom, a bez podrške … ne piše mi se dobro.

Ubrzo sam odlučio da napustim firmu i pređem u drugu. Naziv nije bitan, skoro sve su iste. Bez obzira na veliko nerazumevanje bio sam jako zadovoljan: dete mi nije gladno, supruga me donekle razume, a ja sam sve bolji i bolji u ovome čime se bavim.

Kako je vreme odmicalo, u glavi sam polako napuštao programiranje i počeo da se bavim teorijom tipova, algebrom, ko-algebrom i category teorijom, koje su okosnica nauke o programiranju.

Ni jednog trenutka se nisam zapitao kome ovo čime se bavim treba. Meni treba, ja to želim i to je dovoljno. Jednostavno sam se borio za nešto u sebi, što su mi oteli za ovih 20 godina. Kreativnost, mašta i na kraju nauka.

Nisam razmišljao o parama, karijeri i slično… Samo sam želeo da se time bavim, i to je to. Supruga mi je često govorila:“Dobrim ljudima se dešavaju dobre stvari. Ako nešto jako želiš, otvoriće se put, pojaviće se dobra vila.“

Dobra vila

U to vreme zatražio sam mišljenje jednog studenta na doktorskim studijama iz Dablina u vezi problema, koji nikako nisam mogao da rešim. Napisao sam imejl, izvinio se što mu trošim vreme i zatražio savet. Nisam očekivao odgovor, ali je stigao već sutradan, na oko dve strane teksta.

Moja „dobra vila“ je bio Čeh Mikolaš Janota, student u klasi prof. Dr. Džoa Kinirija (Joe
Kiniry), člana KindSoftware grupe i jednog od vodećih ljudi iz formalizma danas u svetu. Počeli smo da komunciramo preko g-talk-a i Miko mi je predložio da pokaže moj rad svom profesoru. Nakon 2 dana, dobio sam telefonski poziv iz Dablina. Na vezi je bio profesor Joe Kiniry.

Zamolio me da napišem rad o ovome što sam radio i pozvao me da dođem i obiđem njegov kampus.

Pisanje radova je jako težak posao, naročito za ljude koji nemaju iskustva sa akademskim pristupom, ali …tu je bila moja „dobra vila“ da mi pomogne u formulaciji, organizaciji rada i sličnom.

Sada je trebalo izaći na crtu čoveku koji je genije i usput ima 2.5 miliona evra za istraživanja. Složićete se, za to treba mnogo smelosti.

Bez para, a sa željom da odem, odlučio sam da napišem pismo i objasnim da nemam novaca za put, ali da bih voleo da dođem.

Sutradan sam dobio imejl od UCD univerziteta, u kome su me najlepše zamolili da im pošaljem broj svog računa.

Za pet dana, na računu je bilo 1.000 evra i poruka da rezervišem let i odaberem hotel …“Samo hrabro Dragan“ pisalo je na srpskom jeziku. Moj drug Miko zna dobro srpski jezik.

Nekako uspevam da dobijem slobodne dane i spremam se za put polako. Nemam više šta da čekam, vreme je da se krene.

Beograd-Frankfurt-Dablin, let 6702

U avionu razmišljam samo o jednoj stvari. Da li ovo ima nekog smisla? Nisam planirao ovako nešto. Ja sam samo želeo da se bavim matematičkim dokazivanjem korektnosti programa. Šta je sada ovo? Šta ću ja tamo? Šta ako ispadnem glup? Možda i treba, kada sam se toliko zaleteo, da me neko prizemlji. Ali problem je u tome što se nisam zaleteo, ja sam to radio iz ljubavi, ne zbog novca ili slave, imao sam lep posao, pristojnu platicu, ali ..,kao i svi u Srbiji, polako sam gubio nadu u bolje, u humanije i pravičnije…da, to je problem i tu je motiv…nada.. Ljudima malo treba da budu zadovoljni, a bez nade nema ni sreće ni života.

Kiša pada u Dablinu, ja sam pokisao do gole kože, nemam pojma gde se nalazim, ali znam da nisam sam u tuđini…pronašao sam svoju nadu i nadu za svoju porodicu. Rekao sam sebi….izađi – ionako nemaš šta da izgubiš.

Izađi…

Susret sa prvim čovekom formalne specifikacije u svetu, dr. Džo Kinirijem je bio zaista zanimljiv. Mlad čovek, usporen, bistrog pogleda i prodornih očiju poželeo mi je „dobro jutro“. Prošavši sve elektronske brave kompleksa sistemskih adativnih laboratorija, došli smo u restoran, na doručak i kafu. Ceo dan sam proveo sa njim u izuzetno prijateljskom razgovoru. Obećao mi je za naredni dan jedno veliko iznenađenje. Nisam obratio pažnju na njegove reči, a bolje da jesam…

Sutradan sam,ž pred oko 50 tak ljudi predstavio svoj rad. Dok sam obrazlagao svoj pristup, jedan stariji gospodin sa dužom kosom, stalno me prekidao i postavljao pitanja. U jednom trenutku sam se zaustavio, okrenuo se ka njemu i pitao ga: „Želim da znam Vaše ime. Postavljate mi mnogo pametnih pitanja. Ko ste vi ?“ Čovek je ustao i odgovorio mi: „Hi Dragan I am Caroll Morgan“.

Aplauz je trajao skoro 5 minuta. Moj rad je zapravo bio uvod u jako ozbiljno predavanje velikog profesora iz čijih sam knjiga učio. Bio sam u najmanju ruku zatečen. Profesor mi je prišao i pitao me koju titulu imam. Odgovorio sam mu da nemam titulu. Nisam doktor nauka jer me to ne zanima. Ja samo želim da nastavim da radim ovo. Zastao je, pogledao me i rekao mi: „Neko titulom veliča sebe, a neko je nosi a da to i ne zna.“

Nisam mu ništa odgovorio. Samo sam ga gledao. Toliko sam se zbunio da sam zanemeo.

Shvatio sam da je TO bilo ono „veliko iznenađenje“. Pogledao sam u Džoa, on se nasmejao i rekao mi da ubuduće obratim pažnju na njegove reči.

Tog popodneva mi je ponuđen posao drugog razvojnog inženjera na velikom projektu. Rečeno mi je da sam predložim visinu plate. Nisam se izjasnio, ni da prihvatam ni da odbijam. Te noći sam prvi put, mnogo godina od očeve smrti, zaplakao.(/slika3)

Dablin-Frankfurt-Beograd, let 509

Jedan stariji gospodin u avionu me upitao zašto sam bled i da li imam strah od letenja. „Da, imam strah od letenja“ odgovorio sam mu. „Ne bojte se“ , rekao mi je,“ vi nemate strah od letenja već ste uplašeni od pomisli da poletite. Zato, mladi gospodine, poletite slobodno!“

Poletite slobodno

Danas sam se čuo sa suprugom. Mali problemi sa vizom ali će se i to srediti. Ćerka mi priča o glavnim junacima omiljenog crtanog filma a ja joj kažem da je ovde čeka nova lutkica, Dora. Vreme je da i one polete..

I na kraju da Vam se predstavim. Moje ime je Dragan Stošić. Četvrti sam razvojni inženjer u klasi prof. Džo Kinirija. Radim na UCD CASL u Dablinu i član sam KindSoftware grupe.

Dovoljno je da nešto jako želite i kad-tad, pojaviće se dobra vila, a onda je na Vama da odlučite … da poletite. Nemate šta više da čekate, sve je na Vama, ovde ili onde, u Beogradu ili Dablinu ili bilo gde. Samo poletite….slobodno.

Dragan Stošić, Irska

(Izvor: Politika Online)

Učite od Linkolna!

Priča o Abrahamu Linkolnu.  

Abrahamu Linkolnu je propao posao kada je imao 22.godine, izgubio je na izborima za zakonodavnu vlast sa 23. godine, ponovo mu je propao posao u 25.godini, devojka mu je umrla kada je imao 26.godina, sa 27. je dobio nervni slom, sa 34., 37., i 39. godina je izgubio na izborima za kongresmena, sa 46. godina je izgubio na izborima za senatora, u 47. godini nije uspeo da postane potpredsednik SAD i ponovo je izgubio na izborima za senatora u 49.godini.

U pedeset drugoj godini izabran je za predsednika SAD i sada ga se sećamo kao jednog od najvećih vođa u istoriji. Ujedno, on je bio predsednik koji je pobedio u građasnkom ratu, ukinuo ropstvo u SAD, ojačao privredu i bio reformator. U SAD se i danas spominje kao jedan od najpoznatijih i najpoštovanijih predsednika.

Poenta priče  : ''Nije bitno s koje tačke krećete, već u kojoj završavate''.

Svaki je početak težak i naporan. Kažu da raketa koja poleće potroši  tri puta više goriva nego što joj je potrebno da nekoliko puta obleti oko planete zemlje. Što znači da joj je za početak potrebmno i dosta više vremena i truda tj. goriva, nego što će joj biti potrebno kada se bude kretala oko zemlje. Tako je i sa nama. Za svaki početak nam je potrebno tri puta više fizičke, psihičke i emocionalne energije da bi se pokrenuli. Mnogi odustaju na startu jer se uplaše brojnih prepreka koje se postave pred njih. Prebrodite taj početak  i  videćete da će vam ostatak putovanja ići lakše.  I nemojte uzimati stav da nešto ne može da postignete i ne odustajte od svojih ciljeva. Videli ste priču Abrahama Linkolna. Da li je on odustao? NIJE ! Zato nemojte ni vi! Samo napred, početak jeste težak, ali kasnije je sve laše.

Milan Trpković 

Danas je divan dan, ali ga ja ne mogu videti

Prenosim vam priču Paula Koelja. Malo sam je prepravio ali nosi istu poruku. Delim ovaj tekst i video snimak sa Vama, kako bi vam ukazao da je potrebno jako malo da budemo srećni, da je potrebno isto tako malo da promenimo svet oko sebe. Za to su dovoljne samo prave reči. Reči i poruka koju šaljete uvek nose određenu težinu sa sobom. Pogledajte i pročitajte ovo, videćete zašto vam to kažem.

Slepi čovej je sedeo na stepenicama pored jedne zgrade sa šeširom koji mu je služio za prošenje. Pored njega stajao je tabla sa natpisom : ''Ja sam slep, molim pomoć''. U šeširu bilo je svega nekoliko novčića.

Prosijaku je prišla jedna žena. Uzela je nekoliko novčića iz džepa i ubacila ih u šešir. Onda je uzela tablu, okrenula je sa druge strane i napisala nekoliko reči. Vratila je nazad tablu pored prosijaka, tako da svako može videti reči koje su bile napisane na tabli.

Uskoro, šešir je počeo da se puni. Mnogo više ljudi koji su tuda prolazili, počeli su da daju novac slepom čoveku. Tog popodneva, žena koja je promenila natpis na tabli, svratila je da vidi kako sada stoje stvari. Prosijak je prepoznao njene korake i pitao je : ''Jeste li vi bili osoba koja je pomenila natpis na tavli jutros? Šta piše?''

Žena mu je odgovorila: ''Ja sam samo napisala istinu i rekla sam ono što ste vi rekli, ali na drugačiji način.'' Napisala sam: ''Danas je lep dan, ali ga ne mogu videti.''

Oba natpisa ukazivala su da je čovek bio slep. Ali, prvi natpis jednostavno opisuje da je čovek slep. Drugi natpis govori ljudima da su oni srećni zato što nisu slepi.  Da li treba da budemo iznenađeni što je drugi natpis ostavio više utiska i bio efektivniji?Poruka priče: Budite zahvalni za ono što imate. Budite kreativni. Budite inovativni. Mislite drugačije i pozitivno. Kada vam život daje 100 razloga da plačete, pokažite životu da imate 1000 razloga da se osmehnete. Suočite se sa svojom prošlošću bez kajanja. Čuvajte vašu sadašnjost sa poverenjem. Pripremite se za budućnost bez straha. Imajte vere i odbacite srah!

Najlepša stvar je videti nasjemaju osobu!

A još lepše je da znate da ste vi razlog iza toga!

Uživajte u ovom danu uz crce puno zahvalnosti.

Život je kao šoljica kafe

Već duže vreme pokušavam da odgonetnem neke svari koje me prate kroz život. Postavljam sebi bezbroj pitanja i pokušavam da nadjem odgovore. Da li smo svi počeli da životarimo, žaboravivši da treba da živimo? Da li smo postali robovi nekih navika, nekih predrasuda o životu? Zašto ljudi postaju skeptični, uplašeni i totalno demotivisani, dok plove morima pesimizma, na kojima se obala optimizma ne vidi? Postavljam sebi neprekidno ta pitanja. Jednostavno ne mogu da se isključim i da ne mislim na to. Ne mogu da se tek tako prepustim dešavanjima i da mi mozak i duša ostanu na ''of line''. I dok sam danas ispijao popodnevnu kafu, i razmišljao na ovu temu i gore navedena pitanja, naišao sam na jedan zanimljiv tekst, koji mi je pomogao da razumem i razjasnim sebi neke stvari vezane za život. U velikoj meri, tekst me je privukao i zbog naslova u kome se spominje kafa, moje omiljeno piće (posle piva - naravno).

Priča iz teksta glasi ovako:

Grupa alumnista, bivših studenata,  visoko rangiranih na društvenoj lestvici, odlučili su da zajedno posete starog profesora sa univerziteta. Razgovor sa profesorom ubrzo se pretvorio u žaljenje na stres na poslu i situaciji u životu generalno.

Nudeći svoje goste kafom, profesor je otišao u kuhinju i vratio se sa velikom posudom kafe i velikim brojem razlčičitih čaša- od porcelana, plastike, stakla, kristala. Neke od njih bile su običnog izgleda, neke skupe, neke izuzezno umetnički odrađene. Zamolio je studente da svako uzme po jednu šolju kafe.

Kada su svi studenti imali šoljicu kafe u ruci, profesor im je rekao: ''Ako ste primetili, sve skupe šolje i one koje su lepe ste prvo uzeli, ostavljajući iza sebe jednostavne i jeftine. Iako je normalno za vas da želite samo najbolje za sebe, to je zapravo izvor vaših problema i stresa. Budite sigurni da sama šolja kafe ne daje kvalitet kafi. U većini slučajeva to šolje su samo skupe i u nekim slučajevima čak i skrivaju ono što pijemo. Ono što ste zapravo želeli je kafa, a ne šolja, ali ste svesno išli da uzmete najbolje šolje...A onda ste počeli da posmatrate šolje jedni kod drugih. Sada zapamtite ovo: Živoj je kafa, a posao, novac i položaj u društvu su šolje. One su samo sredstvo za čuvanje i držanje života. Tip čaše koje imamo ne definiše, niti menja kvalitet života u kojem živimo.''

Ponekad, koncetrišući se samo na šolju, nismo uspeli da uživamo u kafi. Ukus je u kafi,  ne u šolji! 

Kafa koju sam degustirao dok sam ovo pisao mi je baš prijala, ne samo zbog činjenice da je bila po mom ukusu, već iz bog toga što mi je bilo sasvim sve jedno iz koje šolje sam je pio. Počeo sam drugačije da gledam nekako na kafu, ali pre svega na život. Život treba da bude topao i sladak kao kafa, i da se konzumira sa merakom u društvu najbližih prijatelja i osoba. 

Zato uživajte u životu, uživajte u kafi!