Sezona komaraca

"Srećna sezona komaraca svima koji slave!"

Ovako sam putem malo ironije želeo da obeležim početak sezone komaraca. U isčekivanju zaprašivanja komaraca, rešio sam da napišem neke zanimljivosti o njima. 

Ovi insekti postoje 170 miliona godina, a ljude progone svake godine sa dolaskom lepšeg vremena. U toplijim krajevim su prisutni u toku cele godine, a neki od njih mogu da prenose opasne bolesti. Postoji oko 3000 različitih vrsta komaraca, a naš najčešće napadaju "Tigrasti komarci".

Bitno je da naznačim da nas ujedaju (ubadaju) samo ženke, dok je ostatak muške populacije komaraca vegerarijanski nastrojen. Ženkama su za pravljenje jajašca potrebni određeni proteini, koje nalaze u krvi svojih žrtava. Prilikom uboda, komarac nam ubrizgava određeni protein kako bi sprečio brzo zgrušavanje krvi, i usled toga kasnije osećamo svrab, otok i tada počinje besumučno češkanje.

Srećom danas postoji jako veliki broj hemijskih preparata i sprava koje nam pomažu u sprečavanju i suzbijanju komaraca. Ali i pored tih vidova odbrane, uvek postoji šansa da nas komarci pronađu put do nas. (U nastavku teksta ću vam podeliti jedan zanimljiv i, pomalo, smešan savet kako da se odbranimo od komaraca)

Svi potnajemo nekog (ili smo to i sami) ko kaže da je magnet za komarce. Mnogi ljudi govore kako su neodoljiva meta za komarce zato što imaju "slatku krv". Postojala je i teorija po kojoj komarci napadaju ljude sa tačnom preciznošću što se krvnih grupa tiče. Međutim, naučnici su odbacili ovakvu mogućnost. 

Ono što još povezuje komarce i krv jeste jedna sjajna marketinška parola Instituta za transfuziju krvi jedne od saveznih država SAD. Naime, na oglasnoj tabli ispred instituta su napisali poruku koju ću parafrazirati: "Komarci vam uzimaju krv, ali vam za uzvrat ne daju ništa osim dosadnog svraba. Mi vam za krv nudimo sendvič, sok i kolač." Mene je ova rečenica pre par godina podstakla da odem da dam krv i od tada sam redovni davalac. U koliko imate vremena, priključite se dobrovoljnoj akciji davanja krvi i spasite nekom život. Vaših 5 minuta stvarno mogu da pomognu mnogim osobama koje trebaju da se operišu i kojima su potrebne doze krvi.

     ********

Ovo je zanimljiv tekst koji sadrži  i preporuku kako se odupreti komarcima :

"Naučnici godinama proučavaju metode kojima  ova šestonožna majušna stvorenja pronalaze svoje žrtve. Toplota tela igra izvesnu ulogu, ali ih privlači ugljendioksid koji isparava. Kad je u pitanju miris, neki komarci imaju vrlo čudan ukus: vole smrdljive čarape! Znoj naših nogu sadrži mešavinu supstanci kojima pripada, na primer, i butanska kiselina. Ono što nama smrdi, za komarce je privlačan miris! 

Imao sam prilike da to lično testiram u Međunarodnom institutu za istraživanje insekata (ICIPE) u Keniji. U poseban šator postavili smo dve zamke za komarce: u jednu smo stavili nošenu čarapu, a u drugu, radi kontrole, tek opranu. Dvesta komaraca je celu noć moglo da bira između moje nošene čarape i jedne nenošene. Sledećeg dana smo sveli račune. Rezultat je bio sledeći: kod nenošene čarape u klopku su ušla samo dva komarca, a kod nošene čarape čak osamdeset! To je čist dokaz da nošene čarape privlače komarce." ~ Ranga Jogešvar, knjiga: "Ima li još pitanja?"

Navoručenije: Iznošene čarape stavite na terasu ili negde kako bi ste odvukli komace! Ko bi rekao da ženke komaraca uzbuđuje miris naših čarapa. :)

I za kraj još jedna zanimljiva činjenica. U Finskoj postoji Svetsko prvenstvo u ubijanju komaraca . Pravila su prosta: Treba ubiti što više komaraca za 5 minuta koje imate na raspolaganju. Trenutni svetski rekord je 21 ubijen komarac. Mislite li da možete bolje od ovog rekorda? 

Milan Trpković 

Opraštanje

Žan Pol ~ "Čovek nije nikad tako lep kao kad moli za oproštenje ili kad sam oprašta."

           Prošlost je ta sa kojom se borimo na našem putu ka budućnosti. Duhovi prošlosti, na neki način, još uvek obitavaju u nama. Često nam ne daju mira, mute nam osećanja, a još više misli. Težimo da se borimo protiv te prošlosti kojoj nismo još uvek oprostili za sve ono što nam je učilina, dala, rekla, pokazala... Ta naša negativna i čudna zaostavština misli i osećanja koja nas prati, gotovo uvek, poprima oblik nekog ljudkog lika, osobe koju smo ranije voleli, cenili, poštovali, a sa kojom više, iz određenih razloga, nemamo kontakt i bilo kakve dodirne tačke. U većini slučaja je to osoba koju smo voleli na određeni način i koja nas je povredila u određenom smislu. Kao što Debi Ford (spisateljica iz oblasti popularne psihologije) kaže "možda još uvek volimo osobu koja nas je povredila, pa bismo radije bili povezani s njom makar i negativnim osećanjima". I tako smo često sa tom osobom povezani u vidu negativnih osećanja i učestalih loših podsećanja. Ali se sve to može promeniti. Za to služi opraštanje.

          Opraštanje je korisno. Usudio sam se to reći jer sam i sam nekoliko puta oprostio ljudima. To što sam oprostio ne znači da sam postao kukavica ili nečiji otirač za noge. To znači da sam se oslobodio jednog negativnog naboja koji me je remetio u mnogim stvarima. Pogledao sam svojoj prošlosti "u oči", sagledao je onakva kakva je bila u mojim mislima, i zatim sam je pustio da ode, oprostivši joj sve. Svi oni darovi mog života koje sam poklonio određenim osobama, grupama ili ciljevima, nakon opraštanja mi se kompezovalo u vidu jednog predivnog i najvrednijeg dara- slobode. Oslobodio sam se nagativnih misli i svega onog što mi je tištilo emocije, zadirkivalo razum i povređivalo dušu. Nisam oprostio zbog drugih, već sam to uradio zbog sebe. Time sam  vratio i svu onu energiju koju sam dao drugima i usmerio je ka novim stvarima koje želim da ostvarim u svom životu.

         Kako sam to mogao? Bilo je teško, to moram da priznam. Ranije sam umeo da praštam, ali ne u tolikoj meri i sa tolikom dozom oslobađanja.  Vremenom sam učio i postao zreliji, a samim tim i mudriji. Dosta sam pažnje posvetio proučavanju ove tematike kako bih pomogao sebi. Za to postoje brojne knjige i časopisi, a tekstove na tu temu možete naći, gotovo svakodnevno, u dnevnim novinama i na internetu. Najbolje je kad o  toj temi porazgovarate i razmenite iskustva sa prijateljima. 

Jedna knjiga koja me je u velikoj meri podstakla da razmišljam na ovu temu je sjajna knjiga u izdanju Lagune - "Koliba" (autor Vilijem Pol Jang). Ovu knjigu će ili hvaliti ili kuditi. Meni se dopala i smatram je vrlo korisnom. Ona je bila, na neki način, inicijalna kapisla da počnem da više mislim o ovoj temi i  pomogla mi je da počnem ponovo da praštam ljudima.

I za kraj jedna sjajna Indijska poslovica: "Grešiti je ljudski, a opraštati božanski".

Opraštajte drugima, opraštajte sebi, učinite život lepšim i "dišite punim plućima". 

Milan Trpković

Čovekov najbolji prijatelj - Slučaj "Hačiko"

Zasigurno je većina nas gleda film "Hačiko- priča o psu" (Hachiko: a dog's story). 

Film  je priča o snažnoj i dirljivoj vernosti i lojalnosti, urađen na osnovu istinite priče iz Japana (više na ☛  http://en.wikipedia.org/wiki/Hachik%C5%8D) , o psu rase - Akita, koji je nakon smrti svog vlasnika, svakoga odlazio na železničku stanicu i tu ga čekao da se vrati. Ustaljena praksa i njegovog vlasnika je bila da ga pas prati do železničke stanice kada je kretao na posao, i da ga uveče na istom mestu sačeka. Jednog dana, vlasnik je umro, ali je ga je Hačiko čekao na stanici. I to je radio svakoga dana, dok i sam nije uginuo. Ukoliko niste odgledali film, koji je američka adaptacija istoimenog japanskog filma, onda Vam toplo preporučujem da to učinite!

Danas sam pročitao jednu priču o "novom Hačiju". 

Migel Guzman je preminuo 2006. godine u Argentini. Njegov Nemački šepard (ovčar), po imenu "Kapiten", pobegao je iz svoje  kuće i od tada živi na groblju u kome je sahranjen Migel. Kapiten je odbijao da se vrati kući. Osoblje koje radi na groblju, preuzelo je odgovornost za hranjenje i brigu o ovom psu, dok je on i dalje motrio i čuvao njegovog vlasnika. Porodica nije pokušala da psa vrati kući, smatrajući da bi pas ponovo došao na groblje. Oni su duboko uvereni da će pas ostati tu sve do svoje smrti. Kapiten je primer vernosti i iskrene ljubavi prema svom vlasniku, i već je dobio novi nadimak: "Hačiko Kapiten".

Ovo je Kapiten

Psi su čoveku najbolji prijatelji! Ili to bar iz ugla moje percepcije. Postoji puno ovakvih i sličnih priča u kojima su psi ostavljali svoje živote braneći svoje gazde ili su spasavali ljude iz raznih situacija. Postoji i druga strane medalje. Psi su i napadali ljude, često im nanosili povrede, i ne retko su ih i ubijali. Ali zbog tih stvari ne treba generalizovati i reći da su svi psi dobri ili su svi psi loši. Oni su baš kao i ljudi - pojedini su dobri, a pojedini su loši, i za to postoji mnogo faktora i razloga. No da se vratim na priču o psima. Svako ko je imao prilike da oseti ljubav svog (ili nekog drugog) psa, zna će ono o čemu pišem. Ta obostrana radost, sreća, isčekivanje, ali i tuga, ljutnja i, ponekad, bes, sastavni su deo odnosa između ljudi i pasa. Jednom je neko rekao: "Ako želiš da kupiš ljubav, onda kupi psa". Ali, da ne bih preterivao i pisao dosta o ovoj temi, jer mi je tekst kao cilj imao da skrenem pažnju na priču o Hačiku i "novom Hačiku", završiću jednim od mojih omiljenih citata: "Ako psi nisu u raju, tada želim ići upravo onamo kuda su oni otišli" ~ Vil Rodžers. 

Autor: 
Milan Trpković, ponosni vlasnik dva psa...dva najbolja prijatelja.

Izlečila me je vera

Pitanje vere u neke stvari, ljude, Boga, predmete ili reči koje čujemo je pitanje koje nas svakoga dana okružuje i koje od nas traži odgovore. Isuviše puta smo čuli da je neko odustao od nečega baš zato što više nije imao vere u sebe ili nekog drugog. Vera je snažan pokretač, i isto tako, vera je snažan odgovor na mnoga pitanja i probleme koji nam se postavljaju i nameću u životu.

Podeliću sa vama jednu priču o iskrenoj veri o ozdravljenju i boljem životu.

Jednoga dana, stari deda je otišao kod lekara u bolnicu na pregled. Rešio se na ovaj potez iako ranije nikada nije išao kod lekara. Razlog je bio taj što je osećao jake bolove u grudima već nekoliko dana i počeo je dosta da kašlje i da se oseća iscrpljeno.

Mladi tim lekara  je pregledao dedu i nakon pregleda rezulzata i analiza, ustanovili su da deda boluje od teškog oblika raka na plućima, bolesti koja se teško leči i gotovo je neizlečiva za nekog u njegovim godinama. Ali su se rešili da to deki saopšte na jedan šaljiiv način, zato što su i oni sami verovali da njemu nema spasa, pošto je dosta star.

Deda ih je čekao u ordinaciji. Kada su se se lekari pojavili, deda ih je upitao: "Šta se dešava sa mnom, hoću li ozdraviti? Ima li nekog leka za mene?"

Lekari su mu odgovorili: "Deda, tebe samo ilovača spašava". (misleći na ilovaču na groblju, tj. da će dedu jedino spasiti smrt i sahrana, od tih strašnih bolova i opake bolesti).

Deda im se zahvalio na pregledu i otišao je kući.

Prošlo je nekoliko meseci i u istoj bolnici se pojavio deda, uputivši se kod istih lekara. Kada su ga videli, oni su ostali zaprepašćeni činjenicom, kako je deda uspeo tako dugo da preživi. Kako do sada nije umro?

Upitali su ga: "Deda, šta ste vi radili ovo vreme, uspeli ste da se izlečite?"

Deda im je odgovorio: "Stavljao sam ilovaču na grudi, baš onako kako ste mi vi rekli. Rekli ste mi da mi samo ilovača može pomoći. I eto mene, došao sam da vam se zahvalim na ovom leku i preporuci. Hvala vam!"

Deda je uspeo da se izleči običnom ilovačom, zemljom koja nema gotovo nikakve mogućnosti da nekoga izleči od teških bolesti. Dedu je zapravo izlečila VERA, vera u to da će mu ta ilovača pomoći.

U koliko stvano verujete u nešto da će vam pomoći, i ako iskreno ubedite sebe da je nešto što radite dobro po vas, onda će vam se to i ostvariti (barem u velikom broju slučaja). Ovo može i da predstavlja placebo efekat, odnosno moć autosugestije, ali o tome u nekom drugom tekstu.

Ono što želim da ukažem jeste da uz jaku veru u sebe i određene stvari, možete da pobedite mnoge neprijatelje, ostvarite prosperitet, ozdravite i budete srećni. Brojni su primeri za ovo iz svakodnevnog života. Sigurno ste i vi čuli neku ovaku priču.

Toplo vam preporučujem da pogledate ovaj dokumetarac koji govori o tome kako se čovek može sam izlečiti. Izlečiti verom. Izdvojite malo svoga vremena i uživajte u ovom filmu, jer je jako poučan.

Vaš,

Milan Trpković 

SVE ŠTO TREBA DA ZNAM, NAUČIO SAM JOŠ U VRTIĆU ~ ROBERT FULGAM

Sve što treba da znam, o tome kako treba živeti, šta raditi i kakav biti, naučio sam još u vrtiću. Mudrost me nije čekala na vrhu planine, na kraju dugog uspona školovanja, nego se krila u pesku dečijeg igrališta.

A evo šta sam tamo naučio:

- Sve podeli s drugima.

- Igraj pošteno.

- Ne tuci ljude.

- Svaku stvar vrati, tamo gde si je našao.

- Počisti za sobom.

- Ne uzimaj ono što nije tvoje.

- Kada nekoga povrediš, izvini mu se.

- Peri ruke pre jela.

- Pusti vodu u toaletu.

- Topli keks i hladno mleko su zdravi.

- Živi uravnoteženo: malo uči, malo razmišljaj, crtaj, slikaj, pevaj i pleši, igraj se i radi – svaki dan, od svega po malo.

- Svakog poslepodneva, odspavaj.

- Kad izađeš u svet, budi oprezan u saobraćaju, drži se za ruke i ne udaljavaj od svog druga.

- Ne zaboravi da čudo postoji. Seti se one semenke u plastičnoj čašici: koren je krenuo u dubinu, stabiljka u visinu, niko ne zna zašto i kako, ali tako je sa svima nama.

- Zlatne ribice, hrčci, beli miševi, čak i semenke iz plastične čašice – jednom moraju da umru. I mi ćemo.

A zatim se setite svojih prvih slikovnica i prve reči, koju smo naučili – najveće i najvažnije od svih reči – VIDI.

Sve što je potrebno znati, sadržano je negde u ovom spisku. I zlatno pravilo, i ljubav, i temeljna pravila higijene. Ekologija i politika, ravnopravnost i zdrav život.

Uzmite bilo koje od navedenih pravila, dodajte mu teške, odrasle i zvučne reči i primenite na život svoje porodice, posao, državnu politiku, svet u kome živimo – i videćete da će pravilo ostati jasno, tačno i čvrsto. Zamislite, koliko bi bolji bio naš svet, kada bi smo svi – čitav svet – oko tri popodne, pojeli malo keksa i napili se mleka i zatim prilegli da malo odspavamo. Ili kad bi se sve države pridržavale pravila da svaku stvar vrate tamo, gde su je našle i da počiste nered za sobom.

Kao što je istina, ma koliko smo već odrasli, da je kad izađemo u svet, najbolje držati se za ruke i ne udaljavati se od svog druga.

ROBERT FULGAM

Preporučujem istoimenu knjigu u izdanju Alnaria ili Mono&Manjana :)

Milan Trpković

Ne odustaj!

Koliko puta ste odustali od nečega ili nekoga? Jednom ili bezbroj puta, odgvori su razni. Gotovo svako od nas se susreo sa tom dilemom, da li da nastavimo dalje ili da odustenemo. Retko ko je bio pošteđen izazova ove dileme. 

U najvećem broju slučajeva, odustajali smo zato što smo se upoređivali sa nekim ili nečim, bilo da je to nama poznato ili ne. Često čujem: ma odustajem, ne vredi se više boriti, ja to ne znam, ne umem, ne mogu, on/ona je bolji/la od mene itd.. Često odustajemo, predajemo se, plačemo, posustajemo, postajemo depresivni. Zašto? Samo zato što nam se u datom trenutku čini da ne postoji izlaz za našu situaciju, i da je svima oko nas idealno, a da smo samo mi u raljama života.  Mnogo puta odustajemo i pretajemo sa nečim, ali isto tako, mnogo puta se nepotrebno upoređujemo sa ostalim ljudima i njihovim životima. Bitno je da se ne upoređujemo sa drugim ljudima jer nemamo pojma kako je njima. I ono što je zapravo najbitnije, a tema je ovog teksta, to je da ne smemo i ne trebamo tako lako da odustajemo od nekih stvari i našeg životnog puta. Tu su brojni primeri koji nam mogu to pokazati. Stalno nam pričaju kako treba da učimo na svojim i tuđim greškama, ali nikada ne kažu kako treba da učimo i na tudjim i svojim uspesima. 

Zato čitajte o tuđim uspesima, i prisetite se svojih. 

Život piše priče i  zato želim da sa vama podelim podelim jednu: 

Jednoga dana sam  rešio da odustanem od svega...

Dao sam otkaz na poslu, odustao sam od veze, odustao sam od duhovnosti i društva, čak sam i planirao da odustanem od života..da podignem ruku na sebe.

Otišao sam do obližnje šume, da napravim poslednju šetnju u životu i iskoristim vreme da se obratim Bogu.

"Bože", rekao sam, "možeš li mi dati makar jedan razlog da ne odustanem od svega?"

Njegov odgovor me je izndenadio..

"Pogledaj oko sebe", rekao mi je,  " da li vidiš paprat i bambus?"

"Da", odgovorio sam..

Bog je počeo da mi odgovara: "Kada sam zasadio paprat i bambus, preuzeo sam i brigu o njima. Podario sam im svetlost i vodu, kako bi mogli da rastu. 

Paprat je brzo izrasla iz zemlje. Njeno prelepo zeleno lišće i stabla, prekrivali su čitavu površinu. Ali ništa nije niklo iz semena bambusa, njega nije bilo. Ipak, rešio sam da ne odustanem od njega.

Naredne godine, paprat je još više rasla i bilo je izobilje paprati. Od bambusa nije bilo ničega, nije nikao iz semena. Ponovo, nisam odustao od njega.

Isto tako je bilo i u trećoj i u četvrtoj godini. Paprati je bilo svuda, a bambusa nigde. Ali i dalje nisam odustajao od njega.

Onda  u petoj godini, malo stablo je izniklo iz zemlje, i u odnosu na paprat izgledalo je malo i beznačajno. Ali, posle samo 6 meseci, bambus je porastao do 15 m visine.

On je proveo 5 godina čekajući da nikne iz semena.

Njegovi koreni sada su jaki i daju mu snage i sve ono što mu je potrebno da preživi. Ne bih dao nekoj mojoj kreaciji izazov koji ne bi mogla da podnese." Reče Bog..

Onda mi je rekao: "Da li znaš, dete moje, da je sve te godine, zapravo, bambus puštao korenje, da bi postao snažan. Zato je tek u petoj godini počeo da niče iz zemlje."

"Nisam odustao od bambusa, i isto tako neću odustati od tebe."

"Nemoj da porediš sebe sa drugima", rekao je. "Bambus je imao drugačiji put i namenu od paprati,  a ipak zajedno čine da šuma izgleda lepo."

"Tvoje vreme će doći", Bog mi je rekao. "Ti ćeš se ponovo podići visoko."

"Koliko visoko treba da izrastem?", upitao sam.

"Koliko je visoko izrastao bambus?", on me je upitao za uzvrat.

"Onoliko visoko koliko može", odgovorio sam.

"Da", odgovorio mi je. "Imaćeš slavu tako što ćeš iznići i porasti onoliko koliko možeš."

Napustio sam šumu i napisao ovu kratku priču. Sada znam da Bog nikada neće odustati od mene, ali je isto tako bitno da i ja ne odustanem od sebe.

~ by  Lebitso TR Mtshali ( India 2010)

Nikada ne žalite za danima u vašem životu jer dobri dani su ti koji vam daruju sreću, a loši dani ti koji vam daruju iskustva. Oba su od suštinskog značaja za život.

Zato..NASTAVITE DALJE!

Milan Trpković

Reket

Bez obzira na neku pogrdnu reč koju su vam uputili ili ste doživeli neki vid psihičkog zlostavljanja, samo zato što niste dobri u nečemu, to ne treba da vas spreči da bude prvi i najbolji!

Da, svi smo šampioni ako sebe vidimo kao takve!

Ovo je priča Stenlija Anikega

Odrastanje je  za mene bilo izazovno. U osnovnoj školi me je učitelj uvek molio da sednem u poslednju klupu zato što je mislio da sam tupoglavac.

Počeo sam da zaboravljam stvari, zaboravio sam stihove i način pisanja. Bio sam predmet šala mojih drugara iz razreda. Osećao sam se usamljenim i potištenim, i nekako  uvek u "bedaku". Mrzeo sam školu, ali moj tata nije želeo da me iz nje ispiše. Stalno mi je govorio da sam ja šampion, samo treba da verujem u to.

Jednoga dana na red je došao test iz pravopisa. Bilo je potrebno spelovati reč "Cognoscenti " (u prevodu: Osoba sa superiornim, uglavnom specijalizovanih znanja ili veoma istančanim ukusom; poznavalac). Kada sam se javio i rekao da znam da spelujem ovu  reč, svi drugi "sjajni učenici" su bili zapanjeni zbog toga što sam se javio. Oni su  zaboravili kako ide pravopis i spelovanje ove reči, jer su proveli svoje slobodno vreme praveći zabavu i šale na moj račun. 

Ustao sam i otišao ispred table i počeo da pišem. 23 para očiju me je posmatralo  i nišanilo kao bacač strelica za pikado.

Moj učitelj je držao svoj štap, spreman da me išiba ako ne budem znao da spelujem reč. Počeo sam da pišem, i uspeo sam da tačno spelujem reč. Postao sam šampion! Nakon toga, predstavljao sam školu i osvojio prvo mesto na pet takmičenja iz pravopisa. 

Srednja škola je takođe prošla sa  dosta izazova. Bio sam visok dečak i nisam bio dobar u nijednom sportu. Ali voleo sam  da pratim i gledam  košarku i tenis na travi.

Jednoga dana sam odlučio da se oprobam u tenisu. Prvi dan sam držao reket u svojim rukama, bio sam ponižen od strane mog protivnika. Osvojio je šest  setova, a da se nije oznojio, dok sam ja bio mokar od znoja, kao da sam trčao maraton. Pored toga, nisam uspeo da napravim i osvojim nijedan poen.

Još uvek mi odzvanjaju tatine  reči  u ušima: "Stenli, ti si šampion, veruj u to."

Verovao sam mom tati i  uspeo sam to da uradim. Od tada nisam bio samo dobar  u tenisu na travi i košarci,  već sam bio odličan i u ostalim sportovima. Čak sam i osvojio dve sportske stipendije za koledž.

Sada sedim i gledam u ovaj stari reket, reket poraza, koji mi je doneo sramotu pre pet godina, a ja ne mogu, a da mu ne kažem: "Reketu, ti si me napravio šampionom kada sam verovao".

Dakle, zapamtite: Jučerašnji neuspeh je hrana i plodno tle za sutrašnji uspeh!