Da li pravite ograde ili mostove?

Imati mladjeg brata ili sestru, ponekad je blagoslov, a ponekad je noćna mora. Već 20 godina sam nosilac titule starijeg brata i veoma su mi dobro poznate  priče svih nas, ponosnih nosilaca ove titule. Da ne bih dužio priču, koju i onako znate i osetili ste je na svojoj koži (kao stariji brat ili sestra), uvek je postojala podela na "starije" i "mladje", izmedju kojih je uvek na neki način tinjao "rat izmedju uloga i odgovornosti". No to neće biti tema ove današnje priče. Tema o kojoj ću vam pisat jeste odnos izmedju mene i mog brata, tačnije, odnos koji se, generalno i povremeno, uspostavlja izmedju braće, sestara ili brata i sestre. Gotovo da ne postoje bratsko-sestrinski odnosi, a da nisu protekli u nekom vidu svadje. Od malih nogu se svadjamo sa našom braćom/sestrama oko mnogih sitnica, a ponekad i oko ozbiljnih stvari. Danas sam se sa bratom posvađao oko jedne sitnice, ali smo se brzo pomirili. Kada su se strasti smirile, razmislio sam o ovom sukobu. Setio sam se u tom trenutku ove priče, i želim da je podelim sa vama.

Priča: Da li pravite ograde ili mostove?

Nekada davno, dva brata su živela na susednim farmama, i jednoga dana su se sukobila. To je bio prvi ozbiljan raskol u 40 godina dugoj tradiciji zajedničkog bavljenja poljoprivredom na farmi, gde su rame uz rame radili jedan sa drugim, delili mašine, zajedno trgovali i pomagali se u problemima.

Onda se jednoga dana ova saradnja raspala. Sve je počelo malim nesporazumom i onda je to preralno u veliki sukob, koji je eskalirao u razmeni teških i grubih reči. Usledila je višenedeljna tišina...

Jednog jutra, neko je zakucao na vrata starijeg brata. On je otvorio i ugledao je čoveka koji je sa sobom nosio dosta stolarskog alata. "Ja sam u potrazi za poslom već nekoliko dana", reče taj čovek. "Možda postoje neki sitni poslovi kod vas? Mogu li vam pomoći?"

"Da", rekao je stariji brat. "Imam posao sa vas." "Pogledajte preko tog potoka na farmi. To je moj komšija. U stvari, to je moj mladji brat! Pre nekoliko nedelja smo se posvađali i on je svojim buldožerom skrenuo tok jedne reke ka našoj livadi, napravio je nasip i sada postoji potok izmedju nas. Ako to on može da uradi meni u inat, onda sigurno mogu i ja nešto da uradim njemu. I mogao bih da uradim nešto bolje. Vidite li onu starudiju i drveće pokraj štale? Želim da mi izgradite ogradu visoku 2,5 m, tako da ne moram više da vidim njegovu farmu i njegovo lice.

Stolar je rekao: "Mislim da razumem situaciju. Pokažite mi drvnu gradju i potok, vi idite da kupite još nešto materijala, a ja ću uraditi posao koji će vas zadovoljiti."

Stariji brat je morao da ode do grada, kako bi nabavio sam potreban materijal koji je bio potreban stolaru za rad, tako da je stariji brat bio van farme ceo dan. Stolar je radio svoj posao tokom celog dana. Vršio je merenje, testerisao je, kuckao eksere i spajao delove.  Pred zalazak sunca, stariji brat se vratio na farmu, upravo onog trenutka kada je stolar završio svoj posao.

Stariji brat je širom otvorio oči, a vilica mu se opustila. Nije bilo ograde uopšte!

Tu na potoku je bio most.. Most, čiji krajevi su se  protezali od jedne ka drugoj strani potoka. Savršeno delo, i most je imao rukohvate i ogradicu.

U tom trenutku naišao je i mladji brat. I jedan i drugi brat su se popeli na most, krenuli jedan ka drugom sa ispruženim rukama.

"Ti si pravi prijatelj, kada si izgradio ovaj most posle svega što smo rekli i uradili jedan drugome", rekao je mladji brat.

Dva brata su stajala na krajevima mosta, onda su prišli ka sredini i rukovali su se. Okrenuli su se i ugledali stolara kako sakuplja svoj alat i pakuje se.

"Ne, sačekajte. Ostanite još nekoliko dana kod nas. Imam još puno drugih projekata za vas", rekao je stariji brat.

"Voleo bih da ostanem", odgovorio je stolar, "ali ja imam još mnogo mostova koje treba da  izgradim."

~ od nepoznatog autora.

Živite u miru sa svojom braćom i sestrama. Ukoliko i dodje do nekih problema, sukoba i svadja setite se ove priče, zakopajte i uklonite  "potoke i ograde" koje možete da stavite izmeju vas. Dozvolite sebi da se u tim situacijama postavite i postupite kao ovaj stolar, i isto tako dopustite  drugim ljudima iz vašeg života, čak i onima koje prvi put vidite i ne poznajete, da vam pomognu i budu "stolari" u vašem sukobu i sporu.

Živite skladno, volite svoje najbliže, brata ili sestru. Gradite mostove, jer oni nas spajaju! :)

Milan Trpković

Priča o dva konja

Ovo je priča o dva konja, o dva prijatelja..

Pokraj moje kuće nalazi se polje sa konjima, i na tom polju se izdvajaju dva konja.

Iz daljine, ova dva konja izgledaju kao i svi drugi konji na tom polju. Ali kada im se približite, primetićete nešto sasvim neverovatno...

Gledajući u oči jednog konja, otkrio sam da je slep. Njegov vlasnik nije želeo da ga ubije ili proda, rešio je da mu da šansu, i podario mu je novi dom za njega - prostranu livadu.

Samo nešto drugo je tu neverovatno. Ako ste u blizini tih konja, kada stenete i oslušnete, čućete zvuk zvona. Kada potražite izvor zvuka, videćete da taj zvuk dolazi od malog konja na livadi.

Oko vrata tog konja okačeno je malo zvono. To omogućava slepom konju da raspozna gde se nalaze drugi konji, kako bi ga lakše pratio.

Kada stanete i pogledate ova dva prijatelja, videćete da konj sa zvonom oko vrata uvek proverava gde je slepi konj, a slepi konj pažljivo osluškuje zvuk tvona i onda polako hoda tamo gde se nalaze ostali konji, verujući da neće biti odveden u pogrešnom pravcu.

Kada se konj sa zvonom vraća u štalu i skolonište svako veče, povremeno stane i pogleda unazad, vodeći računa da slepi prijatelj nije previše daleko i da  može da čuje zvono.

Ponekad smo slepi konj koji je vodjen od strane zvuka zvona, onih koji zauzimaju značajno mesto u našim životima. Drugi put mi smo ti konji koji vodimo, pomažući drugima da nađu svoj put...

Dobri prijatelji su takvi....Ne možemo ih uvek videti, ali znamo da su oni uvek tu.

Molim vas, služajte moje zvono, a ja ću slušati vaše, i ne zaboravite...
Budite ljubazni više nego što je to potrebno  i znajte da se svako od naših prijatelja, koje smo upoznali,  bori u nekoj borbi  i da uvek trebamo da pomognemo.

Živite jednostavno,

volite velikodušno,

brinite za druge,

govorite ljubazno.

Hodajmo po veri, ne po gledanju!

Od nepoznatog autora.

Život jeste takav, nekada smo kao slepi konj, a nekada kao onaj sa zvonom. Lepota ovog prvog konja je u tome što veruje u svog prijatelja, a lepota ovog drugog je to što neumorno istraje da pomogne prijatelju. Kada dodju teška vremena, dopustimo prijateljima da nam pomognu, i isto tako, kada vidimo da su kod nekoga nastupila teška vremena, pomozimo mu i izadjimo mu u susret. Lično verujem u ovu filozofiju i mogu da se poistovetim i sa jednim i sa drugim konjem ( ovim izazivam pojedine da me nazivaju konjem) jer kroz život idem sa činjenicom koju je lepo istakao Aristotel, a to je, da  je " prijateljstvo jedna duša u dva tela".

Volite svoje prijatelje i pomozite im uvek. Budite uz njih, mislite o njima, čak i kada ih ne vidite. Verujte u prijateljsvo i budite nečiji prijatelj!

by Milan Trpković

Šargarepa, jaje ili kafa?

Već ste navikli da vam pišem i prenosim  kratke i zanimljive priče, koje pre svega imaju cilj da vas podstaknu da razmišljate na drugačiji način, i počnete da preispitujete vaše stavove, mišljenja i pozicije u kojima se nalazite. Priča koju ću vam sada ispričati, odnosi se na problematiku našeg odnosa prema problemima koji nas svakodnevno okružuju (priznaće te da ne postoji osoba na svetu koja nema neki problem).
O ovoj temi, razmatraćemo u poučnoj priči :"Šargarepa, jaje ili kafa"

Mlada devojka  je otišla kod svoje majke i pričala joj je o njenom životu i kako postoje mnoge stvari i problemi koji su teški za nju. Nije znala kako da to prevaziđe i želela je da odustane. Bila je umorna od borbi i isčekivanja. Kada god bi pomislila da je jedan problem rešen, drugi bi se pojavio.
Njena majka je pažljivo slušala i nakon toga ju je povela u kuhinju. Uzela je tri šerpe i napunila ih je vodom. U prvu šerpu stavila je šargarepe, u drugu je stavila jaja, a u poslednju je stavila nekoliko zrna kafe. Stavila je   šerpe na ringlu i čekale su u tišini da voda počne da ključa. Za oko dvadesetak minuta isključile su ringle. Izvadile su šargarepe i stavile ih u činiju, i isto tako postupile i sa jajima, a kafu su izvadile kutlačom i stavile u činiju.
Okrenuvši se ka ćerci, majka je upitala: "Reci mi šta vidiš?"
"Šargapetu, jaja i kafu", odgovorila je. Majka je onda zamolila da se približi šargarepama da ih pogleda i da joj kaže kakve su. Devojka je rekla da su postale meke. Onda je majka zamolila devojku da uzme jaje i polomi mu ljusku. Nakon razbijanja ljuske, devojka je primetila da je jaje tvrdo kuvano. Na kraju, majka je zamolila ćerku da proba gutljaj kafe, i kaže joj šta misli. Ćerka je probala kafu, osmehnula se jer je osetila jaku aromu kafe. Ćerka je tada upitala: "Šta je poenta, mama?"
Njena majka je objasnila da svaki od ovih objekada  bio suočen sa istom nevoljom - ključalom vodom, i svako od njih je reagovao drugačije. Šargarepe su uvek jake i tvrde. Međutim, nakon što su stavljene u ključalu vodu, one su omekšale i postale slabe. Jaje je krho, a njegova spoljašnja opna štiti tečnos koja je unutra. Ali nakon dodira sa ključalom vodom, njegova unutrašnjost postaje tvrda. Zrna kafe bila su jedinstvena svakako. Međutim, kada su stavljena u klučalu vodu, ona su promenila vodu.
"Ko si ti?" Pitala je svoju ćerku. "Kada nedaće i problemi zakucaju na vrata, kako ti reaguješ? Da li ćeš biti šargarepa, jaje ili zrno kafe?"


Sada razmislite kako se vi ponašate nakon susreta sa problemima? 
Da li ste poput šargarepe, jaja ili zrna kafe?

Ako ste kao šargarepa, izgledate jaki i stabilni. Međutim sa bolom, problemima i nevoljama  izlazimo meki i sa dosta izgubljene snage. Gubimo nadu. Odustajemo. Gubimo duh da se borimo. -  POUKA : NE BUDITE KAO ŠARGAREPA! 

Možemo biti kao i jaje. Imamo meku i osetljivu unutrašnjost (srce). Nakon ključanja (raskid, finansijske teškoće, problemi sa okolinom i prijateljima, itd.), naša unutrašnjojst postaje tvrđa i kruta. Ljuska možda spolja izgleda ista, ali u unutrašnjosti smo ogorčeni ili nam se duh ukruti i srce nam otvrdne. Onda počinjemo da mrzimo druge ili da ne volimo sebe. Postajemo tvrdi i u srcu vlada samo gorčina. - POUKA: NE BUDITE KAO JAJE!

Možemo biti i kao zrno kafe. Zrno kafe se takođe menja u ključaloj vodi, Međutim, sa zagrevanjem vode ono oslobađa miris i ukus. Voda nije ta koja menja kafu, već su zrna kafe ta koja menjaju vodu! Voda (problemi) postaje drugačija, upravo zbog ponašanja kafe. Što je voda toplija, to će svojstva kafe dati veću aromu i miris. Znači suočite se sa problemima, i kontrolišite i menjajte vi njih, a ne oni vas! -  POUKA: BUTITE KAO KAFA!

http://www.youtube.com/watch?v=Zx2UtzpcR5c&feature=related

Od problema ne možemo da pobegnemo, i zato je bolje što pre da se sa njima suočimo i njima damo "aromu i ukus" koji nama odgovara. Ovu poučnu priču, pročitao sam dok sam pio šoljicu popodnevne kafe i tada sam shvatio da treba da se ponašam poput zrna kafe. Da se borim sa problemima i da ih prilagođavam sebi, i ujedno svoj život učinim lepšim, sladjim, toplijim i svrsishodnijim. Uživajte u životu, popite dobru kafu sa dragim prijateljima i ispričajte im ovu priču.

Srdačno,

Milan Trpković        

Priča o tegli džema i dva piva

Kada vam stvari u životu izgledaju previše komplikovane i teške da njima rukujete i držite ih pod kontrolom, setite se tegle džema i 2 piva.

Profesor filozofije držao je čas svojim studentima i ispred sebe je imao nekoliko stvari. Kada je predavanje počelo,  bez reči pokupio veliku i praznu teglu za džem i u nju počeo da stavlja loptice za golf (vi zamislite loptice za tenis, jer Đoković je sada i više nego popularan) sa namerom da popuni teglu. Potom je pitao studente da li je tegla puna? Oni su se složili da jeste i rekli su mu: "da".

Profesor je onda podigao kutiju u kojoj se nalazio šljunak i počeo je da sipa šljunak u teglu. Onda je lagano protresao teglu kako bi kamenčići lepo stali u prostor koji se nalazi između golf loptica. Potom je ponovo upitao studente da li je tegla puna? Oni su mu potvrdili da jeste.

Profesor je zatim uzeo kutiju u kojoj je bio pesak i počeo je da ga sipa u teglu. Naravno, peskom je popunio preostali prazni prostor u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna? Studenti su jednoglasno uzviknuli "da".

Profesor je onda izvadio dve flaše piva koje su bile ispod stola i sipao je ceo sadržaj u teglu za efikasno popunjavanje praznog prostora između peska. Studenti su se smejali.

"Sada", rekao je profesor kada je smeh utihnuo, "hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Golf (teniske) loptice su važne stvari - vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaši prijatelji i omiljene strasti, i ako je sve drugo izgubljeno i samo su vam oni ostali, vaš život će i dalje biti ispunjen.

Kamenčići su druge stvari poput vašeg posla, vaše kuće i vašeg automobila.

Pesak je sve ostalo- tj. male stvari. "Ako stavite pesak u teglu prvo", nastavio je on, "onda neće biti mesta za kamenčiće ili golf loptice. Isto važi i za život. Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari nikada nećete imati prostora za stvari koje su važne za vas.

"Obratite pažnju na stvari koje su od ključne važnosti za vašu sreću. Provedite više vremena sa svojom decom. Provedite više vremena sa svojim roditeljima. Posetite svoje bake i deke. Izdvojite malo vremena i idite do lekara na medicinski pregled. Izvedite svog supružnika/partnera na večeru. Uvek će biti vremena za čišćenje kuće, popravljanje stvari, učenje i ostalo. Starajte se i budite pažljivi sa golf lopticama - stvarima koje su vam stvarno važne. Postavite svoje prioritete. Ostalo je samo pesak."

Jedan od studenata je podigao ruku i raspitao se šta flaše piva predstavljaju. Profesor se nasmešio i rekao: "Drago mi je što si me to pitao. Pivo samo pokazuje da bez obzira koliko popunjen vaš život može da izgleda, uvek ima mesta za nekoliko piva sa prijateljem!"

Ljubaznost se uvek isplati

“Život je kratak i nikad nemamo dovoljno vremena za srca onih koji putuju s nama. O, ne okevajte s ljubavlju! Žurno postanite ljubazni.”

Henri-Frédéric Amiel

Da li je ljubaznost još uvek živa? Da li još uvek postoji u našem društvu?  Ljubaznosti, pa gde si se sakrila? Ovakva pitanja moramo postavljati sebi svakodnevno, upravo zato da bi se potrudili da pronađemo odgovore na njih.

Čeprkajući po mojoj svesci u kojoj pišem poučne priče, naišao sam na jednoj divnoj priči o zahvalnosti i ljubaznosti. Priča me je naterala na promišljanje i na postavljanje gore pomenutih pitanja. Ljubaznost možda za mnoge predstavlja skup i nesvakidašnji poklon koji ne mogu da priušte sebi i drugima. Mislim da greše u toj postavci. Ljubaznost nije ni skupa, niti je nedostupna, i može se svakodnevno priuštiti, kako sebi, tako i drugima.

Evo priče iz moje sveske. Valjda će nas ona malo ohrabriti da potražimo i implementiramo ljubaznost. 

Jednog dana, siromašni dečak je prodavao različitu robu od vrata do vrata, kako bi zaradio novac uz pomoć koga bi se školovao. Posao mu nije išao najbolje, a u džepu je našao samo 10 centi, a bio je jako gladan.

Odlučio je da potraži i zamoli za obrok u nekoj od narednih kuća. Jedna mlada i lepa devojka mu je otvorila vrata.
Umesto obroka, zamolio ju je za čašu vode! Ona je mislila da dečak izgleda gladno pa mu je dala veliku čašu mleka. On  polako ispio čašu mleka, a zatim upitao: "Koliko vam dugujem?"

"Ne duguješ mi ništa", odgovorila je ona. "Majka nas je naučila da nikada ne prihvatamo novac za ljubaznost."

On je rekao: ...."Onda hvala vam od srca."

Mnogo godina kasnije, ta ista mlada žena se kritično razbolela. Lokalni lekari nisu znali kako da joj pomognu i bili su zbunjeni. Konačno su je poslali u jedan veliki grad, gde su pozvali stručnjake za proučavanje njene retke bolesti. Dr Hauard Keli je pozvan na konsultacije. Kada je čuo ime grada odakle je pacijentkinja došla, čudna svetlost mu je ispunila oči. Odmah je ustao i iz bolničke sale otišao u svoju sobu. Obukao je doktorski mantil i krenuo da vidi pacijenkinju.  Prepoznao je devojku čim je ugledao.
Vratio se na konsultacije sa lekarima, rešen da uradi sve što je u njegovoj moći i da spase njen život. Od tog dana je posebnu pažnju fokusirao na njen slučaj.

Posle duge borbe, bitka je dobijena i devojka je spašena.

Dr Keli je zahtevao od računovodstva da mu donesu račun za lečenje te devojke. Uzeo je račun, pogledao u njega i napisao nešto na ivici. Vratio ga je u koverat i poslao u njenu sobu. Devojka je strahovala da otvori koverat i pogleda račun, jer je bila sigurna da će ceo ostatak života morati da ga otplaćuje. Konačno ga je otvorila i pogledala,  a pažnju su joj skrenule reči i znak na kraju računa. Ona je pročitala:

"Plaćeno u potpunosti sa jednom šoljom mleka."

(Potpisano) Dr Hauard Keli

Ljubaznost se na kraju isplatila. Budite strpljivi, nadajte se i čekajte, zahvalnost za vašu ljubaznost će vam se zasigurno vratiti. Bitno je ostati veran i čekati je. Život je lep, uživajte u njemu i budite ljubazni!

Milan Trpković

Priča koju želim da podelim sa vama: Srah od letenja

Članak koji sam pročitao u online izdanju Politike i na sajtu www.pozitivnorazmiljanje.com, 

želim da podelim sa vama. Ovom tekstu se iznova i iznova vraćam. Proverite i zašto.

Iako strah od letenja može da ima veze sa strahom od letenja avionom, helikopterom, zmajem…, ova istinita priča Dragana Stošića, ipak je nešto drugačija. Ovo je priča o tome kako vas snovi i srce vode i preko prepreka i nemogućnosti. 

Plamen
Pre oko 4 godine, sedeći sa prijateljem u beogradskoj „Šansi“, započeo sam razgovor oko metodologije u programiranju. Inače sam inženjer, a programiranjem se bavim oko 15 godina. U razgovoru, moj drug mi reče da je to što ja radim „čista budalaština“ i da nema veze sa naukom. Njegove reči su me jako pogodile i na pitanje, a kako se to radi „naučno“, on mi odgovori : „Daću ti samo dve magične reči: Refinement Calculus“. Ni slutio nisam da će mi te dve reči izmeniti život.

Elem, veoma zaintrigiran, odvojio sam nešto novca, kupio knjige preko „amazona“ i počeo, kao u stara dobra studentska vremena, u 41. godini da – učim. Porodica nije mogla da se načudi mom ponašanju. Danju sam radio svoj posao, a noću učio. Polako sam ulazio u tajne magičnih reči, isprva jako nerazumljive, a kasnije, čitajuci Grijesa, Dijekstru, Morgana, slika je postajala sve jasnija.

Nakon 3 meseca, rekao sam sebi da je vreme da se nešto praktično i pokuša sa novim idejama. U to vreme, gotovo bez novca, sa malim detetom, sa “Avalom“ problema, malim stanom… to je sve više delovalo kao glupost a ne kao prava stvar. Moji menadžeri su videli da su moja interesovanja krenula u drugom pravcu i ubrzo su doneli odluku da me degradiraju. Više nisam razvojni inženjer, sada sam inženjer na održavanju postojećeg softvera a i ne piše mi se dobro na duže staze…

Međutim, to me nije doticalo, ni malo. Nastavio sam da radim preko dana novi posao, a noć je bila namenjena Refinement Calculus-u.

Nakon tri meseca napravio sam program, koji sam na papiru isprogramirao, bez kompjutera, i koji je imao formalni dokaz. Kompjuter mi nije bio potreban … ja imam matematički dokaz da moj program radi. Te noći sam shvatio da mi se nešto žestoko menja u životu. Nisam mogao da definišem šta, ali osećaj je bio isuviše jak da ga ne bih registrovao.

U firmi, čije ime neću da pomenem, pročulo se da radim drugačije i kolege su me sa podsmehom posmatrale, a bilo je tu i uvredljivih komentara … Uskoro sam pozvan na razgovor, posle koga je bilo jasno da je vreme da idem odatle.

Onda sam se obratio gotovo svim tehničkim fakutetima u bgd-u, sa molbom da odvoje 15-tak minuta za demonstraciju nečega što je veoma popularno u naučnim krugovima …samo 15 minuta….ali niko mi nije odgovorio.

Pred otkazom, a bez podrške … ne piše mi se dobro.

Ubrzo sam odlučio da napustim firmu i pređem u drugu. Naziv nije bitan, skoro sve su iste. Bez obzira na veliko nerazumevanje bio sam jako zadovoljan: dete mi nije gladno, supruga me donekle razume, a ja sam sve bolji i bolji u ovome čime se bavim.

Kako je vreme odmicalo, u glavi sam polako napuštao programiranje i počeo da se bavim teorijom tipova, algebrom, ko-algebrom i category teorijom, koje su okosnica nauke o programiranju.

Ni jednog trenutka se nisam zapitao kome ovo čime se bavim treba. Meni treba, ja to želim i to je dovoljno. Jednostavno sam se borio za nešto u sebi, što su mi oteli za ovih 20 godina. Kreativnost, mašta i na kraju nauka.

Nisam razmišljao o parama, karijeri i slično… Samo sam želeo da se time bavim, i to je to. Supruga mi je često govorila:“Dobrim ljudima se dešavaju dobre stvari. Ako nešto jako želiš, otvoriće se put, pojaviće se dobra vila.“

Dobra vila

U to vreme zatražio sam mišljenje jednog studenta na doktorskim studijama iz Dablina u vezi problema, koji nikako nisam mogao da rešim. Napisao sam imejl, izvinio se što mu trošim vreme i zatražio savet. Nisam očekivao odgovor, ali je stigao već sutradan, na oko dve strane teksta.

Moja „dobra vila“ je bio Čeh Mikolaš Janota, student u klasi prof. Dr. Džoa Kinirija (Joe
Kiniry), člana KindSoftware grupe i jednog od vodećih ljudi iz formalizma danas u svetu. Počeli smo da komunciramo preko g-talk-a i Miko mi je predložio da pokaže moj rad svom profesoru. Nakon 2 dana, dobio sam telefonski poziv iz Dablina. Na vezi je bio profesor Joe Kiniry.

Zamolio me da napišem rad o ovome što sam radio i pozvao me da dođem i obiđem njegov kampus.

Pisanje radova je jako težak posao, naročito za ljude koji nemaju iskustva sa akademskim pristupom, ali …tu je bila moja „dobra vila“ da mi pomogne u formulaciji, organizaciji rada i sličnom.

Sada je trebalo izaći na crtu čoveku koji je genije i usput ima 2.5 miliona evra za istraživanja. Složićete se, za to treba mnogo smelosti.

Bez para, a sa željom da odem, odlučio sam da napišem pismo i objasnim da nemam novaca za put, ali da bih voleo da dođem.

Sutradan sam dobio imejl od UCD univerziteta, u kome su me najlepše zamolili da im pošaljem broj svog računa.

Za pet dana, na računu je bilo 1.000 evra i poruka da rezervišem let i odaberem hotel …“Samo hrabro Dragan“ pisalo je na srpskom jeziku. Moj drug Miko zna dobro srpski jezik.

Nekako uspevam da dobijem slobodne dane i spremam se za put polako. Nemam više šta da čekam, vreme je da se krene.

Beograd-Frankfurt-Dablin, let 6702

U avionu razmišljam samo o jednoj stvari. Da li ovo ima nekog smisla? Nisam planirao ovako nešto. Ja sam samo želeo da se bavim matematičkim dokazivanjem korektnosti programa. Šta je sada ovo? Šta ću ja tamo? Šta ako ispadnem glup? Možda i treba, kada sam se toliko zaleteo, da me neko prizemlji. Ali problem je u tome što se nisam zaleteo, ja sam to radio iz ljubavi, ne zbog novca ili slave, imao sam lep posao, pristojnu platicu, ali ..,kao i svi u Srbiji, polako sam gubio nadu u bolje, u humanije i pravičnije…da, to je problem i tu je motiv…nada.. Ljudima malo treba da budu zadovoljni, a bez nade nema ni sreće ni života.

Kiša pada u Dablinu, ja sam pokisao do gole kože, nemam pojma gde se nalazim, ali znam da nisam sam u tuđini…pronašao sam svoju nadu i nadu za svoju porodicu. Rekao sam sebi….izađi – ionako nemaš šta da izgubiš.

Izađi…

Susret sa prvim čovekom formalne specifikacije u svetu, dr. Džo Kinirijem je bio zaista zanimljiv. Mlad čovek, usporen, bistrog pogleda i prodornih očiju poželeo mi je „dobro jutro“. Prošavši sve elektronske brave kompleksa sistemskih adativnih laboratorija, došli smo u restoran, na doručak i kafu. Ceo dan sam proveo sa njim u izuzetno prijateljskom razgovoru. Obećao mi je za naredni dan jedno veliko iznenađenje. Nisam obratio pažnju na njegove reči, a bolje da jesam…

Sutradan sam,ž pred oko 50 tak ljudi predstavio svoj rad. Dok sam obrazlagao svoj pristup, jedan stariji gospodin sa dužom kosom, stalno me prekidao i postavljao pitanja. U jednom trenutku sam se zaustavio, okrenuo se ka njemu i pitao ga: „Želim da znam Vaše ime. Postavljate mi mnogo pametnih pitanja. Ko ste vi ?“ Čovek je ustao i odgovorio mi: „Hi Dragan I am Caroll Morgan“.

Aplauz je trajao skoro 5 minuta. Moj rad je zapravo bio uvod u jako ozbiljno predavanje velikog profesora iz čijih sam knjiga učio. Bio sam u najmanju ruku zatečen. Profesor mi je prišao i pitao me koju titulu imam. Odgovorio sam mu da nemam titulu. Nisam doktor nauka jer me to ne zanima. Ja samo želim da nastavim da radim ovo. Zastao je, pogledao me i rekao mi: „Neko titulom veliča sebe, a neko je nosi a da to i ne zna.“

Nisam mu ništa odgovorio. Samo sam ga gledao. Toliko sam se zbunio da sam zanemeo.

Shvatio sam da je TO bilo ono „veliko iznenađenje“. Pogledao sam u Džoa, on se nasmejao i rekao mi da ubuduće obratim pažnju na njegove reči.

Tog popodneva mi je ponuđen posao drugog razvojnog inženjera na velikom projektu. Rečeno mi je da sam predložim visinu plate. Nisam se izjasnio, ni da prihvatam ni da odbijam. Te noći sam prvi put, mnogo godina od očeve smrti, zaplakao.(/slika3)

Dablin-Frankfurt-Beograd, let 509

Jedan stariji gospodin u avionu me upitao zašto sam bled i da li imam strah od letenja. „Da, imam strah od letenja“ odgovorio sam mu. „Ne bojte se“ , rekao mi je,“ vi nemate strah od letenja već ste uplašeni od pomisli da poletite. Zato, mladi gospodine, poletite slobodno!“

Poletite slobodno

Danas sam se čuo sa suprugom. Mali problemi sa vizom ali će se i to srediti. Ćerka mi priča o glavnim junacima omiljenog crtanog filma a ja joj kažem da je ovde čeka nova lutkica, Dora. Vreme je da i one polete..

I na kraju da Vam se predstavim. Moje ime je Dragan Stošić. Četvrti sam razvojni inženjer u klasi prof. Džo Kinirija. Radim na UCD CASL u Dablinu i član sam KindSoftware grupe.

Dovoljno je da nešto jako želite i kad-tad, pojaviće se dobra vila, a onda je na Vama da odlučite … da poletite. Nemate šta više da čekate, sve je na Vama, ovde ili onde, u Beogradu ili Dablinu ili bilo gde. Samo poletite….slobodno.

Dragan Stošić, Irska

(Izvor: Politika Online)

Učite od Linkolna!

Priča o Abrahamu Linkolnu.  

Abrahamu Linkolnu je propao posao kada je imao 22.godine, izgubio je na izborima za zakonodavnu vlast sa 23. godine, ponovo mu je propao posao u 25.godini, devojka mu je umrla kada je imao 26.godina, sa 27. je dobio nervni slom, sa 34., 37., i 39. godina je izgubio na izborima za kongresmena, sa 46. godina je izgubio na izborima za senatora, u 47. godini nije uspeo da postane potpredsednik SAD i ponovo je izgubio na izborima za senatora u 49.godini.

U pedeset drugoj godini izabran je za predsednika SAD i sada ga se sećamo kao jednog od najvećih vođa u istoriji. Ujedno, on je bio predsednik koji je pobedio u građasnkom ratu, ukinuo ropstvo u SAD, ojačao privredu i bio reformator. U SAD se i danas spominje kao jedan od najpoznatijih i najpoštovanijih predsednika.

Poenta priče  : ''Nije bitno s koje tačke krećete, već u kojoj završavate''.

Svaki je početak težak i naporan. Kažu da raketa koja poleće potroši  tri puta više goriva nego što joj je potrebno da nekoliko puta obleti oko planete zemlje. Što znači da joj je za početak potrebmno i dosta više vremena i truda tj. goriva, nego što će joj biti potrebno kada se bude kretala oko zemlje. Tako je i sa nama. Za svaki početak nam je potrebno tri puta više fizičke, psihičke i emocionalne energije da bi se pokrenuli. Mnogi odustaju na startu jer se uplaše brojnih prepreka koje se postave pred njih. Prebrodite taj početak  i  videćete da će vam ostatak putovanja ići lakše.  I nemojte uzimati stav da nešto ne može da postignete i ne odustajte od svojih ciljeva. Videli ste priču Abrahama Linkolna. Da li je on odustao? NIJE ! Zato nemojte ni vi! Samo napred, početak jeste težak, ali kasnije je sve laše.

Milan Trpković